Granice su konvencionalne linije, stvarne ili imaginarne, koje ome\u0111uju kulturne prostore, zajednice, gradove, zemlje, kontinente, mentalitete. Granice jo\u0161 uvek postoje, a \u010dini se da \u0107e postojati i u budu\u0107nosti, \u010dak i u sada\u0161njoj eri globalizma, jer su ljudima potrebne. Postojanje ljudi sa obe strane granice pokazuje da je to obele\u017eje koje deli i ujedinjuje u isto vreme.<\/p>\n
\n
<\/p>\n
Ju\u017enom granicom rumunskog geokulturnog prostora smatra se reka Dunav, veliki panevropski plovni put. Mo\u017ee se re\u0107i da je dana\u0161nja Rumunija tvorevina Dunava kao nove koncepcije jedinstva kontinenta iz prve polovine 19. veka. Ali ako pogledamo u nazad, Dunav je bio \u010dvrsta granica preko koje se ipak prelazilo. Rimsko carstvo je bila prva civilizacijska sila na prostoru jugoisto\u010dne Evrope koja je za granicu imala Dunav, a ipak ju je prelazila. Rumuni su \u017eiveli na obe obale Dunava, a najve\u0107e zajednice su Rumuni iz Banata i Rumuni iz Timo\u010dke doline ili Rumuni iz Srbije i Bugarske. Ostale manje rumunske zajednice bile su one u gradovima Turtukaja, Silistra i du\u017e linije donjeg Dunava do po\u010detka Delte Dunava.<\/p>\n
\n
<\/p>\n
Najaktivnije rumunske zajednice na ju\u017enoj obali Dunava bile su one u Turtukaji i Silistri. U Turtukaji, koja se nalazi sedamdesetak kilometara jugoisto\u010dno od Bukure\u0161ta, od 1774. godine postojala je \u0161kola na rumunskom jeziku koju je osnovao izvesni Rusu \u0160aru. A u Silistri je jo\u0161 pre 1850. godine postojala \u0161kola sa nastavom na rumunskom jeziku, kako je pomenuo 1847. godine u\u010ditelj Petru Mihail. Ali podru\u010dje je karakterisao me\u0161oviti nacionalni sastav i pored Rumuna tu su \u017eiveli i Bugari, Turci i Romi. Nakon 1913. godine, kada je Ju\u017ena Dobrud\u017ea u kome su se nalazila dva grada, u\u0161ao u sastav Rumunije, broj Rumuna raste. Se\u0107anja ljudi ro\u0111enih blizu Silistre govore o su\u017eivotu, ne samo o razlikama.<\/p>\n
\n
<\/p>\n
Arheolog Petre Djakonu je 1997. godine pri\u010dao Centru za usmenu istoriju rumunske radiodifuzije o svojoj multietni\u010dkoj porodici: Majka mi nije bila Rumunka, poticala je iz porodice Bugara i Grka. Moj otac je bio Rumun. Moja majka je udajom postala Rumunka ve\u0107a od ostalih Rumuna. Se\u0107am se da kad bi bila fudbalska utakmica, na primer, izme\u0111u bugarskog i rumunskog tima, moja majka je patila vi\u0161e od mog oca kada je reprezentacija Rumunija bila u te\u0161ko\u0107ama. Ja nisam nau\u010dio bugarski jezik toliko od majke, koliko od druge dece. U ku\u0107i se govorio samo rumunski jezik. Moja majka je odli\u010dno govorila rumunski, a moj deda i baka po majci znali su rumunski jo\u0161 pre 1913. godine, jer su imali velika stada ovaca. Obi\u010dno su imali \u010dobane iz Transilvanije, koji su odatle be\u017eali da ne bi i\u0161li u vojsku, prelazili su Vla\u0161ku i stizali ju\u017eno od Dunava gde su radili kao pastiri<\/em>\u201c.<\/p>\n
Politika je promenila \u017eivot ljudi. Neke je naterala da odustanu od onoga kako su \u017eiveli, a drugima je dala nove mogu\u0107nosti. Petre Djakonu: Kada su rumunske trupe nakon bukure\u0161tanskog mira 1913. godine u\u0161le u Ju\u017enu Dobrud\u017eu, moj otac je rekao da ova situacija nije bila svojstvena porodici s me\u0161ovitim brakom. Mnogi Bugari i Turci su govorili rumunski. Ja sam morao da nau\u010dim ne samo bugarski, ve\u0107 i turski jezik, jer selo u kom sam ro\u0111en i gde sam i\u0161ao svakog leta i za svaki raspust bilo je uglavnom naseljeno Turcima. Uzgred, moja dadilja koja me je odgajala bila je Turkinja. Se\u0107am se da me je toliko volela da je 1936. godine, kada sam ja imao 12 godina, plakala \u0161to mora da ide sa svojom decom, mu\u017eem i ro\u0111acima u Tursku. Volela me je kao svoje dete<\/em>\u201c.<\/p>\n
Petre Djakonu je odlu\u010dio da bude arheolog. Ovome je doprineo njegov profesor iz srednje \u0161kole: Kada sam upisao gimnaziju u Silistri, nekako nas je sve uhvatila strast prema istorijskoj pro\u0161losti, prema arheologiji. U Silistru je do\u0161ao Perikle Papahad\u017ei, poznati nau\u010dnik u filologiji, kao direktor \u0161kole. Dao je ostavku na univerzitetskoj katedri, do\u0161ao je u Silistru kao profesor filologije, a zatim i kao direktor, da bi bio tamo da do\u010deka arumunske doseljenike, Makedorumune koji su dolazili iz Makedonije, on sam budu\u0107i Arumun. Ovaj profesor je imao strast prema skupljanju starih stvari, antikviteta<\/em>\u201c.<\/p>\n
Male rumunske zajednice na desnoj obali Dunava gledaju na reku kao na granicu, ali ne na granicu koja razdvaja. Ista je perspektiva razdvojenosti, ali i bliskosti, kakva je oduvek bila.<\/p>\n
<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Granice su konvencionalne linije, stvarne ili imaginarne, koje ome\u0111uju kulturne prostore, zajednice, gradove, zemlje, kontinente, mentalitete. Granice jo\u0161 uvek postoje, a \u010dini se da \u0107e postojati i u budu\u0107nosti, \u010dak i u sada\u0161njoj eri globalizma, jer su ljudima potrebne. Postojanje ljudi sa obe strane granice pokazuje da je to obele\u017eje koje deli i ujedinjuje u […]<\/p>\n","protected":false},"author":127,"featured_media":0,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_acf_changed":false,"footnotes":""},"categories":[111679],"tags":[],"coauthors":[],"class_list":["post-515462","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-stranice-istorije"],"acf":[],"yoast_head":"\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n