\u010cesto se doga\u0111a da idemo na posao s ose\u0107ajem kao da nosimo teret na ramenima i jedva hodamo. Kad tamo stignemo, pona\u0161amo se tako da se \u010desto zapitamo ko smo zapravo – mi kod ku\u0107e ili mi sa posla. Ponekad se pla\u0161imo, ponekad smo preterano razdra\u017eljivi, brojimo sate i minute dok ne do\u0111e vreme da odemo s posla. Nakon toga ulazimo u druga\u010diji oblik pona\u0161anja – dekompresiju, gde iskaljujemo frustracije na \u010dlanove porodice ili na sebe. Sve da bismo sutradan po\u010deli ponovo. \u0160ta se zapravo de\u0161ava? Pa, radimo u toksi\u010dnom okru\u017eenju koje ostavlja tragove u celom na\u0161em bi\u0107u. Iskreno re\u010deno, ona izreka o ostavljanju briga s posla na ulazu u ku\u0107u ne funkcioni\u0161e, budimo ozbiljni. Nosimo toksi\u010dnost s posla svuda gde idemo. Razgovaramo o toksi\u010dnosti na radnom mestu sa Androm Pintikan, karijernim savetnikom i stru\u010dnjakom za ljudske resurse. Kako prepoznajemo toksi\u010dnost na radnom mestu?<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
Nekoliko pokazatelja toksi\u010dnog okru\u017eenja. Imamo vrlo autoritarne menad\u017eere koji vr\u0161e mikro-mened\u017ement, ne pru\u017eaju slobodu i autonomiju zaposlenima da postignu ciljeve, ne postoji sigurno psiholo\u0161ko okru\u017eenje, bojimo se da se izrazimo jer smo uvereni da \u0107e biti posledica, radimo stvari zato \u0161to tako treba, \u010dak i kada znamo 100% da su pogre\u0161ne, ali strogo po\u0161tujemo ono \u0161to nam je re\u010deno da radimo jer na\u0161e mi\u0161ljenje u organizaciji nije bitno, nemamo menad\u017eere ili ljude koji preuzimaju odgovornost kada se pogre\u0161i, radije se bavimo time ko je progre\u0161io nego da se prona\u0111u re\u0161enja, nemamo poverenja. U toksi\u010dnom okru\u017eenju, zapravo, verujem da je to najve\u0107i problem, nemamo poverenja jedni u druge i uvek imamo utisak da \u0107e nam neko naneti \u0161tetu, a to je prvi i najva\u017eniji aspekt koji treba uzeti u obzir, jer kada osoba ima taj strah, da je na mestu na kome se ne ose\u0107a sigurnom, uvek \u0107e biti u re\u017eimu odbrane i u borbi za pre\u017eivljavanje, ne\u0107e postojati izuzetni rezultati<\/em>\u201d<\/p>\n
\u017divimo u te\u0161kim vremenima i spremni smo napraviti ogromne kompromise kako bismo imali \u0161ta da stavimo na sto svojim najbli\u017eima. Podno\u0161enje otrovnog menad\u017eera postalo je, u dana\u0161nje vreme, jedini na\u010din rada, barem u nekim organizacijama. Andra Pinktikan nam govori kako da prepoznamo otrovnog pona\u0161anje \u0161efa i kako da mu se suprotstavimo:<\/p>\n
Kada ima\u0161 toksi\u010dan odnos s tvojim menad\u017eerom – \u017eelim da se malo udaljimo od pojma \u201c\u0161ef\u201d, koji se vi\u0161e ne koristi u 2023. godini – prvo mora\u0161 to otkriti. Mora\u0161 shvatiti da ne\u0161to nije u redu tamo i to je veoma te\u0161ko, jer jo\u0161 uvek verujemo da su odre\u0111ena toksi\u010dna pona\u0161anja normalna. Dakle, ne, niko nema pravo da vi\u010de na tebe, niko nema pravo da ti ka\u017ee da ne mo\u017ee\u0161 uzeti godi\u0161nji odmor jer nema ko da te zameni, ima\u0161 prava i ta prava moraju biti po\u0161tovana, tako\u0111e ima\u0161 i odgovornosti i tvoja je du\u017enost da ih ispunjava\u0161, naravno. Toksi\u010dan menad\u017eer \u0107e imati neprimereno pona\u0161anje prema tebi, ne\u0107e po\u0161tovati tvoje radne standarde, ne\u0107e po\u0161tovati tvoj li\u010dni prostor, sla\u0107e ti poruke u potpuno neodgovaraju\u0107im trenucima, tra\u017ei\u0107e od tebe da \u017ertvuje\u0161 privatni \u017eivot za profesionalni i verovatno \u0107e\u0161 biti prisiljen da radi\u0161 vi\u0161e nego \u0161to je navedeno u tvom radnom opisu. Kada se suo\u010di\u0161 s takvim osobama, mora\u0161 nau\u010diti postaviti i komunicirati svoje radne standarde, mora\u0161 znati koje su tvoje radne obaveze, mora\u0161 znati za koje stvari si ti odgovoran, naravno, obavljati svoj posao i ispuniti svoje ugovorne obaveze, ali istovremeno tra\u017eiti od osobe koja je odgovorna za tebe da te po\u0161tuje u tom procesu. Komuniciraj kako \u017eeli\u0161 da ti se obra\u0107a, reci mu, kada vi\u010de na tebe ili koristi neprimerene re\u010di, da ne prihvata\u0161 takav odnos profesionalne saradnje i izrazi na\u010din na koji \u017eeli\u0161 da radi s tobom, da stvari idu dobro, jer, realno govore\u0107i, ljudi ne mogu sanjati ono \u0161to ti \u017eeli\u0161<\/em>.“<\/p>\n
Standard rada, ka\u017ee Andra Pinktikan, je ideja koja se mora neprestano ponavljati na poslu. Da li moj kolega zna koliko je toksi\u010dan za mene?<\/p>\n
„Menad\u017eer, kolega, toksi\u010dna osoba, u 99% slu\u010dajeva ne zna da je toksi\u010dna. I ne zna zato \u0161to mi, generalno kao kultura, ne znamo \u0161ta zna\u010di toksi\u010dnost. Jo\u0161 uvek verujemo da je normalno vikati jedni na druge, normalno je ohrabrivati kroz obeshrabrivanje ili teror. Sre\u0107om, ove stvari vi\u0161e ne funkcioni\u0161u; na\u017ealost, funkcionisale su mnogo godina, ali stvari se menjaju. Deo ljudi po\u010dinje da shvata \u0161ta zna\u010di zdrav profesionalni odnos, \u0161ta zna\u010di imati profesionalni pristup poslu, raditi u \u0161to zdravijem radnom okru\u017eenju – jo\u0161 uvek ne verujem da smo dostigli vrlo zdrave radne odnose, ali idemo ka tome – a kada imamo ljude sa toksi\u010dnim pona\u0161anjem, oni ne znaju da imaju taj problem, jer im mi ne komuniciramo te stvari na asertivan na\u010din, oni ne\u0107e postati svesni. Obi\u010dno ili i mi vi\u010demo na njih i oni ulaze u defanzivu i sukobljavamo se, ili igramo ulogu \u017ertve i ka\u017eemo im \u010dime nas oni ugro\u017eavaju, kako patimo, i to ih jo\u0161 vi\u0161e podr\u017eava u njihovom pona\u0161anju. Da bismo iza\u0161li iz takvih psiholo\u0161kih igara, jer se to zapravo de\u0161ava u okviru radnih odnosa, mnogo je psiholo\u0161kih igara i mi smo zarobljeni u prostoru profesionalne drame, potrebno je da svako od nas radi na sebi i da prilagodi na\u010din na koji se odnosimo prema drugima i, svakako, da postavimo svoje standarde rada i da ih stalno komuniciramo. Treba \u010desto nagla\u0161avati standarde rada, jer su izuzetno va\u017ean korak u pobolj\u0161anju radnih odnosa u Rumuniji.<\/em>„<\/p>\n
„Kada nau\u010dimo da po\u0161tujemo sebe, kao kroz magiju \u0107e se promeniti i ostali aspekti na\u0161eg \u017eivota, uklju\u010duju\u0107i i profesionalni“, smatra Andra Pintkikan.<\/p>\n
„U ve\u0107ini slu\u010dajeva, otkaz nije re\u0161enje, jer obi\u010dno ono \u0161to radimo je da damo otkaz sa toksi\u010dnog radnog mesta, ali pazite, to je radno mesto i situacija postaje toksi\u010dna jer smo i mi doprineli tome. Odlazimo sa takvog radnog mesta i prelazimo na drugo radno mesto gde je vrlo verovatno da \u0107emo praviti iste gre\u0161ke kao i do sada i da \u0107emo se, za 2-3 godine ili mo\u017eda i ranije, na\u0107i u sli\u010dnoj situaciji. Problem je \u0161to svi mi doprinosimo situacijama u kojima se nalazimo. Mo\u017eemo re\u0107i, evo, menad\u017eer me uznemirava ili koleginica, ali istin je da ljudi rade ono \u0161to im dozvoljavamo da nam rade. I dok ne nau\u010dimo da uo\u010davamo, \u010dak i kod nas, na\u0161e toksi\u010dno pona\u0161anje koje odr\u017eava toksi\u010dno pona\u0161anje drugih, ne\u0107emo lako iza\u0107i iz ove igre, \u010dak ni otkazom<\/em>.“<\/p>\n
I organizacija sama pati od toksi\u010dnosti svojih ljudi.<\/p>\n
Dugoro\u010dni efekti toksi\u010dnog radnog okru\u017eenja su razorni. Kada neko dolazi na posao u okru\u017eenje u kojem se ose\u0107a u opasnosti, u ratu, primoran je da bude stalno u defanzivi, prvenstveno na li\u010dnom, fizi\u010dkom nivou, nanosi sebi mnogo \u0161tete. Ovo stanje stresa, koje postaje hroni\u010dni stres, uti\u010de na mnoge aspekte na\u0161eg \u017eivota, posebno fizi\u010dki, i dolazimo do ta\u010dke klju\u010danja. To se de\u0161ava na individualnom nivou. Na kolektivnom nivou, kada imate grupu ljudi, tim ljudi koji pate, a ponekad \u010dak ne znaju da jasno izraze da se to de\u0161ava – da su u funkcionalnoj depresiji, kada su svi ljudi unutar patnje, na\u010din na koji \u0107e me\u0111usobno komunicirati posta\u0107e sve toksi\u010dniji. Mislim da nema smisla da raspravljamo o \u0161teti koja \u0107e biti u uspehu u poslu, odnosu prema klijentu, inovaciji… Kada su ljudi preokupirani pre\u017eivljavanjem i spasavanjem vlastite ko\u017ee i kada su u takmi\u010darskim igrama, dokazuju\u0107i da su najbolji, mislim da jfokus nie na klijentu i na uticaj organizacije, ve\u0107 samo na pre\u017eivljavanje<\/em>.“<\/p>\n
<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" \u010cesto se doga\u0111a da idemo na posao s ose\u0107ajem kao da nosimo teret na ramenima i jedva hodamo. Kad tamo stignemo, pona\u0161amo se tako da se \u010desto zapitamo ko smo zapravo – mi kod ku\u0107e ili mi sa posla. Ponekad se pla\u0161imo, ponekad smo preterano razdra\u017eljivi, brojimo sate i minute dok ne do\u0111e vreme da […]<\/p>\n","protected":false},"author":137,"featured_media":144496,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_acf_changed":false,"footnotes":""},"categories":[111683],"tags":[],"coauthors":[],"class_list":["post-520148","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drustvo"],"acf":[],"yoast_head":"\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n