Prihvatite poziv da zajedno napravimo radio izlet u srce starog rumunskog sela! Va\u0161 vodi\u010d je \u017deno Ma\u017eor, glumac u De\u010dijem i omladinskom pozori\u0161tu Gong u Sibiuu. Strastveni fotograf, u slobodno vreme putuje \u0161irom zemlje kako bi fotografisao ljude i pejza\u017ee koji oduzimaju dah.<\/p>\n
\n
<\/p>\n
Desilo se pre osam godina, jednostavno, iznenada. Bio sam strastveni ribolovac, a nakon \u0161to sam prestao da pecam, promenio sam svoj \u017eivot i po\u010deo sam da se bavim fotografijom. Sada sam po\u010deo, savetovan od strane mog dobrog prijatelja Sorina Oni\u0161ora, da uklju\u010dujem ljude u pejza\u017ee, jer to daje vi\u0161e \u017eivota fotografiji. I\u0161ao sam na njegovu radionicu kad sam se tek po\u010dinjao baviti fotografijom i mnogo toga sam nau\u010dio od njega. Prvenstveno, odnos prema ljudima, jer sam se pla\u0161io da fotografi\u0161em ljude, zbog toga sam fotografisao samo pejza\u017ee… odnos prema ljudima je dosta te\u017eak, kao \u0161to dobro znate, ali on je imao dar, zapravo, i sada ga ima – da lako stupi u vezu s ljudima, za nekoliko sekundi uspe da u\u0111e u du\u0161u osobe, i poku\u0161ao sam da nau\u010dim ne\u0161to od njega i s vremenom sam i ja po\u010deo da fotografi\u0161em ljude, da ih uklju\u010dujem u svoje pejza\u017ee, da im, kako bi on rekao, dam \u017eivot, jer su pejza\u017ei bezdu\u0161ni bez ljudi. Tako sam po\u010deo da upoznajem \u017eivot na selu i da se bavim etnografskom fotografijom. Nemaju\u0107i rodbinu na selu, kao dete, nisam imao kontakt sa \u017eivotinjama, sa ruralnim, arhai\u010dnim, seoskim mestima. Sada imam priliku da to radim putem fotografije. Ne volim gu\u017evu, ne volim galamu, ne volim buku. Zbog toga be\u017eim kad god mogu na brda, u prirodu. Oduvek sam voleo prirodu i planinarenje i to i dalje radim, koliko mi vreme dopu\u0161ta<\/em>.“<\/p>\n
Izlasci ili zalasci sunca iza planina, magla koja se di\u017ee iznad sela, usamljeno drve\u0107e, ljudi koji kose, stara \u017eena koja nosi drva, pastir koji silazi s ovcama, krava na vrhu brda, zaboravljeni zanati… sve to, putem fotografija \u017deno Ma\u017eora, pri\u010da pri\u010du o mestima u dubokoj i nepoznatoj Rumuniji, mesta koja \u010dak ni sami Rumuni ne poznaju.<\/p>\n
Jo\u0161 uvek imamo, u pore\u0111enju s drugim zemljama u Evropi i \u0161irom sveta, tu arhai\u010dnost, tradiciju, narodnu no\u0161nju, crkvu, kola, ko\u010dije, seno… u drugim zemljama se vi\u0161e ne nalaze ovi elementi. Stranci me \u010desto pitaju kada vide strnjike na mojim fotografijama, \u0161ta su to. Oni to nisu videli stotinama godina. Pitaju me da li ljudi jo\u0161 uvek \u017eive tamo. U tome le\u017ei su\u0161tina rumunske arhai\u010dnosti i tradicije. Jo\u0161 uvek imamo zaboravljena sela u Apusenjima, posebno, gde se mo\u017eete vratiti stotinama godina unazad. Ako napravite fotografiju tamo, ne mo\u017eete je vremenski odrediti. Mesto koje mi se najvi\u0161e svi\u0111a u Rumuniji, kao pejza\u017ena i etnografska fotografija, je Fund\u0103tura Ponorului sa planine \u0160urjanu. Tamo mo\u017eete i\u0107i desetine puta, stotine puta, i svaki put je situacija druga\u010dija. Magla, para, slana rosa, snopovi sena koji se dime, ljudi s \u017eivotinjama na svakom koraku… iza svakog kamena postoji ne\u0161to \u0161to se mo\u017ee fotografisati. To je jedno od najlep\u0161ih mesta u Rumuniji po mom mi\u0161ljenju… Kola sa senom, bivoli koji vuku kola, seljak obu\u010den u narodnu no\u0161nju, gostoprimstvo koje me\u0161tani imaju i koji \u017eive u tim udaljenim, planinskim selima koja nemaju pristupne puteve… Tamo je svet skromniji, bli\u017ei Bogu i veri, dobrog su srca… Znate kako je svet na selu! Zbog toga dolaze stranci, jer ne mogu nigde drugde da prona\u0111u ne\u0161to sli\u010dno. Kod njih je to davno pro\u0161lo, njihovi daleki preci su do\u017eiveli takvo vreme pre 200-300 godina. Mi jo\u0161 uvek imamo ove stvari.<\/em>„<\/p>\n
Fund\u0103tura Ponorului se \u010desto pojavljuje u pri\u010dama \u017denoa Ma\u017eora. Me\u0111utim, kako on ka\u017ee, cela ova arhai\u010dna, tradicionalna Rumunija je izvanredna. A seljaci koji \u017eive u tim mestima, stari ljudi, gostoprimljivi, otvoreni i imaju toplu du\u0161u koja je tako retka u dana\u0161njem svetu.<\/p>\n
Se\u0107am se jedne bakice iz Maramure\u0161a, imala je 92 godine. Mislim da je preminula, zaista mislim da je preminula, jer to je bilo na po\u010detku mog bavljenja fotografijom, pre 6-7 godina i ne znam da li je jo\u0161 uvek \u017eiva… Posetio sam je i \u017eivela je u ku\u0107i od zemlje, sa zemljanim podom. Imala je samo jednu sijalicu koja je visila sa tavana, obavijena starim novinama, sto i krevet. Na stolu je bila kora hleba… Sve je li\u010dilo na scenu iz nekog filma, bilo je fantasti\u010dno. Svetlo sunca joj je, kroz prozor, obasjavalo lice, dok je ona sedela na krevetu. Bio je to neverovatan kadar! Prvi put smo samo razgovarali, ispri\u010dala mi je celu pri\u010du svog \u017eivota, pri\u010dala mi je o svojoj deci, o unucima koji su oti\u0161li u inostranstvo, jer morate da se sprijateljite sa ljudima, a nakon toga, za 5-10 minuta, svi oni vam se povere, kao otvorena knjiga su, odmah vam sve ispri\u010daju i sve vam nude. To sam zapravo \u017eeleo da ka\u017eem, da je ova \u017eena, ova bakica, kada smo odlazili od nje, imala \u0161est jaja, verovatno nije imala ni\u0161ta vi\u0161e u ku\u0107i, jaja su bila njena jedina hrana, od koje se odrekla i dala ih meni. Bilo nas je vi\u0161e fotografa, nismo hteli uzeti, ali nas nije pustila, nismo oti\u0161li bez tih jaja i jo\u0161 pone\u010dega u rukama od onoga \u0161to nam je ponudila…<\/em>„<\/p>\n
Poznavaoci tvrde da \u017deno Ma\u017eorove fotografije nisu obi\u010dni pejza\u017ei ili portreti, ve\u0107 dragoceni dokazi o svetu koji polako nestaje u viru modernog doba. To i sam potvr\u0111uje:<\/p>\n
Na\u017ealost, da, verujem da \u0107e, kako stvari idu, za jo\u0161 jednu ili dve generacije, ova arhai\u010dna i tradicionalna stvar nestati, jer mnogo ljudi napu\u0161ta celu zemlju, Maramure\u0161, Bukovinu, Transilvaniju, sa svih strana. Ako razgovarate sa ljudima sa sela, ne postoji porodica u kojoj bar jedan \u010dlan nije oti\u0161ao – dete, unuk, brat – u inostranstvo i vra\u0107aju se sa malo novca, koliko god godina da su proveli tamo da bi zaradili ne\u0161to, i ru\u0161e te lepe ku\u0107e koje imaju i grade neke… \u0161ta da ka\u017eem?… ki\u010deve. Neverovatno je \u0161ta se de\u0161ava, tradicionalne ku\u0107e nestaju, na\u017ealost. Trebalo bi nekako, ne znam, preduzeti ne\u0161to u tom smislu, da ih sa\u010duvamo, ali ne znam kako bi to moglo da se uradi.<\/em>„<\/p>\n
Zato \u017deno Ma\u017eor ka\u017ee: Radujmo se \u0161to vi\u0161e mo\u017eemo ovim lepotama, jer \u0107e se polako izgubiti!\u201c Ostaju samo na fotografijama onih koji \u0107e, poput njega, mo\u017eda godinama kasnije uzdahnuti s nostalgijom: Ovo je bila moja Rumunija!“<\/p>\n
<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Prihvatite poziv da zajedno napravimo radio izlet u srce starog rumunskog sela! Va\u0161 vodi\u010d je \u017deno Ma\u017eor, glumac u De\u010dijem i omladinskom pozori\u0161tu Gong u Sibiuu. Strastveni fotograf, u slobodno vreme putuje \u0161irom zemlje kako bi fotografisao ljude i pejza\u017ee koji oduzimaju dah.
Desilo se pre osam godina, jednostavno, iznenada. Bio sam strastveni […]<\/p>\n","protected":false},"author":109,"featured_media":144538,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_acf_changed":false,"footnotes":""},"categories":[111683],"tags":[],"coauthors":[],"class_list":["post-520150","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drustvo"],"acf":[],"yoast_head":"\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n
\n
<\/p>\n