Emilija Dobrin se prvi put pojavila na filmu jo\u0161 tokom studija, u filmovima Bolestne \u017eivotinje (re\u017eija Nikolae Breban, 1970) i klasi\u010dnoj komediji Ve\u010deras ple\u0161emo u porodici(re\u017eija D\u017eeo Saizesku, 1971). U istom periodu zapo\u010delo je i njeno prijateljstvo sa rediteljem Aleksandruom Tatosom, s kojim je ostvarila dugotrajnu saradnju koja je rezultirala nekima od njegovih najcenjenijih filmova, poput Crvene jabuke (Mere ro\u0219ii 1975), Lutanje (R\u0103t\u0103cire,1978), Sekvence (Secven\u021be,1982) i Tajna tajnog oru\u017eja (Secretul armei secrete,1988).<\/p>\n
Nakon 1990. godine, Emilija Dobrin je nastavila da istra\u017euje razli\u010dite uloge na filmu, glume\u0107i u ostvarenjima kao \u0161to su Bes ( Furia, red. Radu Muntean, 2002), Japanski pas (red. Tudor Kristijan Zur\u0111u, 2013), Godi\u0161njica (red. Dan Ki\u0161u, 2017) i nedavno se vratila na veliko platno u vi\u0161estruko nagra\u0111ivanom filmu Nova godina koje nije bilo (red. Bogdan Mure\u0161anu) i eksperimentalnoj dokumentarnoj-fikciji Maja \u2013 Portret s rukama (red. Aleksandra Gulea). Film \u201eNova godina koje nije bilo\u201c, tragikomedija u re\u017eiji Bogdana Mure\u0161anua, prati sudbine \u0161est likova \u010diji se putevi preplicu u vreme pada komunizma, likova koji tragaju za normalno\u0161c\u0301u i smislom u svetu obele\u017eenom strahom i apsurdom.<\/p>\n
U ovom filmu, glumica Emilija Dobrin tuma\u010di Margaretu Dinku, \u010dija kuc\u0301a, koja se nalazi u naselju Uranus, predstoji da bude sru\u0161ena kako bi se izgradila nova stambena zgrada. To je zapravo jedna od poslednjih kuc\u0301a koja jo\u0161 nije sru\u0161ena, a Margareta ima nesrec\u0301u da mora da napusti svoj dom neposredno pre Revolucije. Emilija Dobrin je za RRI govorila o izazovima koje joj je ova uloga donela i o susretima sa publikom.<\/p>\n
\u201eZa mene je to bio izuzetan do\u017eivljaj. Ve\u0107 sam to ranije rekla i rec\u0301i c\u0301u ponovo, bilo je kao ve\u017eba egzorcizma. To je bilo iskustvo koje sam imala tokom snimanja i nadala sam se da c\u0301u u filmu ostaviti svo zlo koje sam pretrpela, sav apsurd koji sam pre\u017eivela, kako sam znala to najbolje da prika\u017eem. I bilo je divno \u0161to je film imao humor, iako je u pitanju pri\u010da sa tragi\u010dnim sadr\u017eajem. Govorimo o vremenima od kojih nisam uspela potpuno da se oslobodim, \u010dak ni u sec\u0301anju, o doga\u0111ajima koji su me naterali da shvatim da nisam potpuno prevazi\u0161la svoj strah i u\u017eas tih vremena. Od cele gluma\u010dke ekipe, ja sam jedina koja je pro\u017eivela \u010ditav period komunizma. Bilo je veoma te\u0161ko, uhvatila sam i De\u017eev period, tako da me je taj surovi komunizam pogodio od samog po\u010detka.\u201c<\/p>\n
Filmski karavan posve\u0107en promociji filma \u201eNova godina koje nije bilo\u201c, koji je napisao, re\u017eirao i producirao Bogdan Mure\u0161anu, pro\u0161ao je kroz nekoliko gradova u Rumuniji. O tome kako su protekli susreti s publikom govori Emilija Dobrin.<\/p>\n
\u201eVidite, nikada nisam pomislila da c\u0301u do\u017eiveti takvo ispunjenje, takvu radost. Glumila sam u filmovima koji su bili te\u0161ko dostupni tokom komunisti\u010dke ere, koji su mogli da traju samo dva ili tri dana, a zatim vi\u0161e nikada nisu imali priliku da budu prikazani publici tog vremena. To su bili filmovi \u201eSekvence\u201c i \u201eTajna tajnog oru\u017eja\u201c. A sada ova mogu\u0107nost da se sretnem sa ljudima, da razgovaram s njima i da ih osetim u mojoj blizini, bila je predivna. Ali najvi\u0161e su me dirnuli susreti s mladima. Reakcija mojih unuka tako\u0111e mi je mnogo zna\u010dila. Rekli su mi da su, posle prikazivanja filma, bili veoma potreseni perspektivom tih vremena, da im je bilo te\u0161ko da poveruju da smo zaista pro\u0161li kroz tako ne\u0161to. Gotovo nisu mogli da poveruju da se ono \u0161to su videli u filmu zaista dogodilo \u2014 da su se ru\u0161ile ku\u0107e, da su se deca radovala jednoj drvenoj pernici ili jednoj pomorand\u017ei.<\/p>\n
Me\u0111utim, na jednom od susreta sa u\u010denicima bilo je pitanje koje ne mogu zaboraviti. Ustala je jedna devojka i pitala me da li smatram da Rumuni mo\u017eda imaju genetski usa\u0111enu tu poslu\u0161nost pred totalitarizmom. Naravno, moj odgovor je bio \u2014 ne, ni u kom slu\u010daju. Ali to je bilo veoma pronicljivo pitanje, a u isto vreme i veoma bolno.\u201d<\/p>\n
Uporedo sa svojim impresivnim radom u svetu filma, Emilija Dobrin pokazala je svoju gluma\u010dku svestranost u desetinama nezaboravnih pozori\u0161nih predstava, koje su re\u017eirali Aleksandru To\u010dilesku, Klaudiju Goga, Radu Afrim ili Eugen \u017eebeleanu. Za ulogu Elene u predstavi Ku\u0107a sa ma\u010dkama (Casa cu pisici), u re\u017eiji Radua Jakobana, 2016. godine dobila je nagradu UNITER za najbolju glumicu u glavnoj ulozi.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Emilija Dobrin se prvi put pojavila na filmu jo\u0161 tokom studija, u filmovima Bolestne \u017eivotinje (re\u017eija Nikolae Breban, 1970) i klasi\u010dnoj komediji Ve\u010deras ple\u0161emo u porodici(re\u017eija D\u017eeo Saizesku, 1971). U istom periodu zapo\u010delo je i njeno prijateljstvo sa rediteljem Aleksandruom Tatosom, s kojim je ostvarila dugotrajnu saradnju koja je rezultirala nekima od njegovih najcenjenijih filmova, […]<\/p>\n","protected":false},"author":100,"featured_media":943783,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_acf_changed":false,"footnotes":""},"categories":[111687],"tags":[],"coauthors":[114932,113268],"class_list":["post-944035","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-klub-kulture"],"acf":[],"yoast_head":"\n