Američki istoričar Keith Hitchins (1931-2020) (30.11.2020)

Početkom novembra 2020. preminuo je, u svojoj 89. godini, američki istoričar Kit Hičins. Bio je jedan od onih koji su pisali o Rumuniji tokom najgoreg perioda zemlje, tokom komunističkog perioda, kada su cenzura i represija išle ruku pod ruku. Ali Hičins je uspeo da održi netaknutu istorijsku profesiju i visoke moralne i akademske standarde koji se od nje zahtevaju. Zajedno sa istoričarem Mariusom Turdom, profesorom na Univerzitetu Oxford Brookes, Radio Rumunija Internacional odao je počast ličnosti čoveka i istoričara Kita Hičinsa, nakon njegove smrti: „To je tužna vest ne samo za rumunsku istoriografiju, već i za američko i evropsko akademsko okruženje. Kit Hičins je bio poznat ne samo u Rumuniji, već i u Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji. Objavio je knjige o Rumuniji na Oxford University Press i uvek je bio toplo i velikodušno prisustvo, kako za studente, tako i za kolege. Moramo ove aspekte spomenuti, pored njegovog doprinosa istorijskoj nauci, humanosti i velikodušnosti koje je uvek pokazivao prema svima koji su mu se obratili. Sećam se da sam mu napisao pismo 1993. godine, u to vreme se još uvek dopisivao, i rekao sam mu da se bavim pitanjem nacionalističkog pokreta u Transilvaniji. Bio je vrlo ljubazan i odmah je odgovorio drugim pismom, pa smo počeli da se dopisujemo. Posle toga, sreli smo se nekoliko puta “.

Savremena istorija Rumunije je ona u kojoj je nacionalna ideja imala veliki uticaj, kao i u slučaju ostalih društava u Centralnoj i Istočnoj Evropi. A najoštriji sukobi bili su oni izmedju rumunske i madjarske istoriografije o istoriji Transilvanije, provincije u centru Rumunije. Marius Turda je govorio o načinu na koji je Kit Hičins uspeo da održi ravnotežu unutar totalitarne kulturne klime, s jedne strane, i izmedju dve žestoke istoriografije, sa druge strane: „Ono što možemo ukratko da kažemo je da u prilično ideološkoj i ideologizirajućoj klimi šezdesetih godina prošlog veka čitava rasprava o nacionalizmu ponovo je bila prisutna na nivou komunističkih režima u Centralnoj i Istočnoj Evropi, kako u Madjarskoj, tako i u Rumuniji. Postoji nekako nacionalistički trend da se tumači prošlost, a Hičins uspeva da nekako stoji u sredini, da piše na način koji će uveriti i rumunske i madjarske istoričare da postoji srednji put. Naravno, smatran je onim koji je branio pretežno ideje rumunske istoriografije, a ne madjarske. Ali on to nije učinio iz nacionalizma, već iz iskrene simpatije prema rumunskoj kulturi, a to je bio i razlog zbog kojeg je vrlo dobro naučio rumunski jezik. Pokušao je da to objasni delom koje je napisao o rumunskom mitropolitu Andreju Šaguni. Hičins kaže da postoji dobra strana patriotizma i nacionalizma, a to se može videti i u slučaju Rumunije, gde je sve to dovelo do ujedinjenja 1918. godine. Zahvaljujući njegovom stilu objektivnog pisanja, nazvao bih ga pozitivističkim, uspeo je da plovi mutnim vodama madjarske i rumunske istoriografije.”

Veliki doprinos Hičinsa bio je predlog za novu perspektivu o religiji. Marius Turda precizira: „Još jedna ideja koju je pustio u opticaj i koja je ostala jeste da moramo shvatiti vrlo ozbiljno i možda bismo trebali početi od verskih vodja nacionalističkih pokreta. On je to učinio u knjizi o Andreju Šaguni u kojoj je rodjenje rumunskog nacionalizma povezao sa kulturnim i verskim rodjenjem Rumuna. To nije bilo lako reći šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada se religija smatrala neprijateljem naroda. Hičins je tada i rekao da ne možemo shvatiti nacionalizam u Centralnoj i Istočnoj Evropi ako ga ne povežemo sa religijom, sa radom na obrazovanju naroda koji su učinili sveštenici. Ovaj pristup važi i danas, on je to najbolje učinio. Time je inaugurisao  tradiciju razmišljanja o istočnoevropskim nacionalizmima “.

Radio Rumunija Internacional je 2012. godine obavio je intervju sa Kitom Hičinsom o ratu koji je Rumunija objavila Sjedinjenim Državama u decembru 1941. Poznati istoričar analizirao je ulogu rumunskog generala Jona Antoneskua u tim okolnostima: „Mislim da je general Antonesku u mnogim pogledima bio anglofil i frankofil. Ako zanemarimo njegove političke ideje i prezir prema parlamentarnoj demokratiji, mislim da bi on radije imao posla sa Francuzima i Britancima, nego sa Nemcima. Mislim da je on objavio rat Sjedinjenim Državama uglavnom zato što je kao ratni saveznik, Nemačka je verovatno vršila pritisak na njega da to učini. Ili je on osećao da bi bilo to najprirodnije da bi se održali dobri odnosi sa Nemačkom, nisam siguran. Ali mislim da je to učinio bez zadovoljstva, ne mislim da je bio oduševljen kada je to učinio “.

Delo američkog istoričara Kita Hičinsa predstavilo je način da se napiše istorija zemlje u kojoj vlada totalitarni režim i koja je bez njene volje smeštene van tog režima. Rumunska i američka istoriografija su izgubile toplog čoveka, posvećenog svojoj profesiji i veliki enciklopedijski duh. Ali, kako se uvek kaže, bitno je šta čovek i istoričar ostavljaju za sobom.