Rumunska pravoslavna crkva i Holokaust

1930-40 godina oni su dostigli vrhunac odbacivanja kada su većina evropskih hrišćanskih crkvi imale loše stavove vezane za jevrejski živalj koji je smešten u logorima i istrebljen. Ni Rumunska pravoslavna crkva  nije bila izuzeta  od ovog pravila, jer u njenoj unutrašnjosti su postojali razlićiti stavovi  prema jevrejima u Rumuniji. Jon Popa je autor knjige Rumunska pravoslavna crkva i Holokaust u kojoj predstavlja  sve vrste antisemitizma i stavova Rumunske pravoslavne crkve  u godinama Holokausta. Jon Popa:

,, Prvi Patrijarrh Rumunske pravoslavne crkve Miron Kristea je imao 36-37 godine među najžešćim antisemitskim stavovima što mu je obezbedilo  izbor za premijera u prvim diktatorskim vladama kralja Karola II.Postoje celi gradovi i krajevi  rekao je on 1937 godine  gde ništa više nije rumunsko sem siromaštva i senke trna. Treba da žalimo zbog stanja rumunskog naroda kojeg jevreji iscede u potpunosti. Da se odbranimo  je naša  nacionalna i patriotska obaveza, a ne antisemitizam. Da ne reaguješ, da ne učestvuješ u oslobađanju od ove napasti znaći da budeš kukavica i to nas vodi do groba i smrti koja nas očekuje. Sveti Sinod  još 1937 je saopštio podršku  za sve politike  koje vode do eliminacije stranaca, i tu u odnosu od 99% se podrazumevaju jevreji. U martu 1938 godine isti Sinod  je odlučio da zabrani svakom jevreju  koji nemože da dokaže rumunsko državljanstvo  da pređe u pravoslavlje u kontekstu u kojem im je bilo osporeno rumunsko državljanstvo. “

40 godina je doba prelaska iz loše stanje u još gore. U toku vladavine patrijarha Mirona Kristea nekoliko stotina hiljada jevreja je izgubilo rumunsko državljanstvo. Njegov naslednik samo je nastavio  putem antisemitizma. Jon Popa:

,,Posle izbora Nikodima Munteanua za patrijarha, Sveti Sinod je ponovo izglasao 1939 godine zabranu  prelaska jevreja u pravoslavlje. Signal je bio jasan, Crkva je bila protiv jevreja i  želela je da što brže nestanu iz zemlje. Jako patrijarhi Miron Kristea i Nikodim Munteanu iz političkih razloga  su bili protiv pridruživanja sa Gvozdenom gardom, drugi  članovi rukovodstva crkve i stotine, pa i hiljade pravoslavnih sveštenika  otvoreno su podržali Legiju arhanđela Mihajla. Dobro su poznate veze mitripolita Erdelja Nikolaja Balana i Bukovine, Visariona Pujua  sa Gvozdenom gardom. Što se tiće sveštenstva jedan primer je dovoljan. Na opštim izborima  od 1937 godine, 33 od ukupno 103 kandidata  partije Sve za otađbinu su bili pravoslavni sveštenici, dakle skoro trečina. Posle invazije Sovjetskog Saveza  od 1941 godine i početka fizičkog uništenja  jevrejske zajednice u Rumuniji, Pravoslavna crkva je bila aktivna u  uništenju jevrejske zajednice, ali u nekoliko slučajeva i spasilac jevreja. ’’

40 godina antisemitizam Rumunske pravoslavne crkve potpuno se izražavao  teološkim argumentima  šireni naročito preko štampe. Jon Popa:

,,Štampa Crkve  je postala sredstvo  za širenje antisemitizma. U časopisima Crkve iz Bukovine, Basarabije, Transnistrije, teritorije gde su zabeležene najviše žrtve, smrt jevreja je bila povod za radost. U raznim članovima objavljeni od 1941 do 1943 godine, jevreji su predstavljeni kao sinovi Đavola, ljudi bez otađbine jer ispaštaju božansku kaznu pošto su kršili sporazum sa Bogom. U nekim članovima jasno je postojao poziv da se uzme mač u ruci I da se unište jevreji. Ovo je pisalo u crkvenoj štampi, ne u nekim marginalnim publikacijama. U aprilu 1942 godine, sam patrijarh Nikodim  se predstavio kao velikim antisemitom kada je rekao u toku bogosluženja nazvane Reč za post, armiju I zemlju da su jevreji crne duše, plačenici bolševizma, vojnici Sotone, narod koji je sam prizivao kaznu na sebe kada su  obesili na krstu Božijeg sina, Spasitelja naših duša. Ove reči pojavile su se I u zvaničnoj publikaciji Svetog Sinoda, najvažnijem časopisu  Pravoslavne crkve, u trentuku  kada su desetine hiljada jevreja  ubijeni od strane rumunskih vlasti u Transnistriji. “

Ipak, ponašanje visokog pravoslavnog sveštenstva, ali i  običnih sveštenika  je išlo i u pravcu spašavanja nekih ovih nesrečnika. Ponovo Jon Popa:

,,Sam patrijarh Nikodim  uputio je 1942 godine raznim državnim ustanovama nekoliko pisma od strane jevreja koji su prešli u pravoslavlje. On nije tražio da se poštuju prava tih ljudi, i još manje je branio prava jevreja koji su odbili da pređu u pravoslavlje. Aleksandru Šafran,  glavni jevrejski rabin u svojim memoarima pohvalno piše o mitropolitu Erdelja, Nikolaju Balanu. Šafran tvrdi  da je Balan razgovarao sa maršalom Antoneskuom o zaustavljanju deportacije  oko 230 hiljada  jevreja u logoru smrti Belžec u leto 1942 godine.”