Više od 30 godina Andrej Ursu se bori da otkrije istinu o smrti svog oca. George Ursu je ubijen u pritvoru nakon što je osudio odluku Nikolaja Čaušeskua da zaustavi konsolidaciju zgrada pogođenih zemljotresom 1977. „Slučaj inženjera Ursua” je šokantan dokumentarac, nedavno pušten u bioskope, u režiji Livijua Tofana o traženju pravde u jednom sistemu koji se tome protivi. Liviju Tofan, filmski stvaralac i skoro dve decenije novinar u rumunskoj redakciji Radija Europa Libera, korežiser dokumentarnog filma “Slučaj inženjera Ursua”, ispričao nam je dve price koje čine ovaj film.
„Pod ovim naslovom, Slučaj inženjera Ursua, nalaze se dve priče o inženjeru Ursuu, o ocu i sinu. To su amblematične priče, ona Georgea Ursua za istoriju Rumunije pod komunizmom 80-ih, i druga, Andreja Ursua, za današnju Rumuniju, zbog njegove pravne borbe koja traje više od 30 godina za pravdu za svog oca. Postoje dve priče koje počinju sa zemljotresom 1977. godine, rekao bih dve priče o crvenim tačkama: jedna crvena tačka komunističkoj Rumuniji i druga o pravosuđu u demokratskoj Rumuniji. Nažalost, druga priča, priča Andreja Ursua, nije mnogo više ohrabrujuća od one o Georgeu Ursuu. Evo nas, 35 godina posle Revolucije, u iščekivanju pravne presude u dosijeu smrti dizidenta Georgea Ursua, i pravednog izricanja presude ne samo po pravosuđu već i istorijski. George i Andrej Ursu su dve snažne ličnosti koje funkcionišu kao modeli u našem toliko poremećenom društvu. Ovde imamo dva retka primera, dva primera koji su okosnica filma. Georgea Ursua su ubile Milicija i bivša Bezbednost, jer je odbijao svaki kompromis tokom ankete, to dokazuju dokumenti Bezbednosti. On je kategorično odbijao da uplete svoje prijatelje u ankete Bezbednosti, a oni su ga prebili i izgazili ga nogama. On je primer časti i vertikale, koji nije nikad odustao od svojih principa. A njegov sin je čovek koji je žrtvovao ceo svoj život zbog ideala. Andrej Ursu je dva puta bio u životnoj opasnosti kada je štrajkovao glađu zbog ideja, smatrajući da su njegove ideje vrednije od života samog. U tome je i vrednost filma u ova dva snažna primera.”
Prva projekcija dokumentarca održana je prošlog leta, nekoliko dana pre izricanja pravosnažne presude Višeg kasacionog suda. Uprkos pomno konstruisanom slučaju, optuženi su definitivno oslobođeni, a film ostaje jedini oblik pravde i priznanja u slučaju dizidenta Georgija Ursua. Liviju Tofan, koreditelj dokumentarnog filma “Slučaj inženjera Ursua”:
“Dobar deo filma predstavlja pravna bitka Andreja Ursua. Reprodukuje se celokupna hronologija problema i prepreka na koje je nailazio od 1990. godine, u raznim oblicima: odlaganja, odbijanja, pozivanja na argumente kao što je propisivanje činjenica, ukratko, mnogo prepreka. Podsetimo se da posle 1990. jedan od dvojice sadašnjih optuženih, Vasile Hodiš, jedan od istražitelja odgovornih za smrt Georgea Ursua, više nije bio službenik Bezbednosti. On je, umesto toga, dugi niz godina bio oficir SRI, što znači da je ostao u sistemu koji se sve vreme suprotstavljao Andreju Ursuu. Iz očaja, 2000. godine, Andrej Ursu je prvi put štrajkovao glađu. Dva puta je štrajkovao glađu na najozbiljniji način i oba puta bio uspešan, upravo zato što su nadležni shvatili da se ne šali i da je voljan da umre za svoja uverenja. A onda su popustili. Tako je 2000. slučaj vraćen tužiocu Danu Voineu, koji je nastavio istragu. Drugi štrajk glađu Andreja Ursua desio se u oktobru 2014, kada je Andrej Ursu ponovo bio u potpunom zastoju. A onda je te jeseni u predizbornom kontekstu vlast ponovo popustila. To je zapravo bio veliki ustupak, kada je odjednom prihvaćeno sve što je Andreju Ursuu odbijeno. Tek tada je prihvaćena istraga dvojice bivših službenika bezbednosti, Marina Parvuleskua i Vasilea Hodiša. Sistem je do 2014. jednostavno odbijao da dozvoli istragu bivših službenika Bezbednosti“.
Kao produkcija Kolektiv Filma, kao koprodukcija Fondacije “George Ursu”, Viktorija Filma, Udruženja Follow Art i Rumunske Televizije, documentarac je već doživeo više projekcija tokom 2023. godine u bioskopima Union, Eforie, Muzeja Rumunskog seljaka i u Bašti filmova, kao i u okviru festivala (TIFF Sibiu i Oradea, Festivala filma i istorije u Rašnovu – FFIR, u Faltičenju – na godišnjici Monike Lovinesku) i u nekoliko gradova koje je obuhvatio Karavan TIFF.