Prisustvo Jevreja na rumunskom prostoru je veoma staro, osvedočeno je sporadično još od rimskog osvajanja Dakije. Oni postaju vidljivi od 14. veka, kada datiraju najstariji kancelarijski dokumenti rumunskih kneževina. U 19. veku, kada se nacionalizam pojavio i razvio svuda u svetu, cionizam je sa značajnom težinom rođen i u Rumuniji gde je, prema popisu iz 1930. godine, živelo oko 730.000 Jevreja ili oko 4% ukupnog stanovništva. Ali pojava fašizma i antisemitizma u Rumuniji, lokalne manifestacije evropskog trenda, naterala je mnoge Jevreje da izaberu da odu u Palestinu pod britanskim mandatom od kraja Prvog svetskog rata.
Svako od onih koji su otišli imao je jedinstvenu sudbinu, svaka sudbina je priča. Godine 1995. Rumunski radiodifuzni centar za usmenu istoriju intervjuisao je Samjuela Štajna i tako smo saznali njegovu priču na teritoriji Palestine izabranoj za jevrejski narod i povratak u Rumuniju. Kao i svaki energični mladić, Štajn se držao radikalnih životnih i političkih stavova. Pridružio se komunističkoj omladini iz uverenja i uhapšen je zbog komunističkih aktivnosti 1935. godine i do 1936. bio je zatvoren u kaznionici Doftana. U vreme intervjua 1995. godine, sećao se likova o kojima danas čitamo u istorijskim knjigama kao što su pravnik i političar Vilhelm Filderman, lider jevrejske zajednice u Rumuniji, i Juliju Maniju, predsednik Nacionalne seljačke partije.
Nisam imao baš dobro mišljenje o Fildermanu zbog činjenice da je bio sa liberalima, a jevrejska partija iz Transilvanije, u kojoj su bili i Jevreji iz Bukovine, Basarabije, neki iz Starog kraljevstva, bila je bliže nacionalnoj seljačkoj partiji. Većina Jevreja, posebno iz Transilvanije i savezničkih pokrajina, bili su sa nacional-seljacima, bili su sa jevrejskom partijom koja je bila cionistička partija. Nisam bio cionista, bio sam komunist. Šta nas je pobunilo protiv Manijua i Nacionalne seljačke partije bio je njegov pakt sa legionarima, koji je legionare mnogo podigao. Do tada su bili skitnice, nitkovi, tako su ih svi znali, a ja ne govorim kao Jevrejin, već onako kako su ih Rumuni videli“.
Semjuel Štajn je bio Jevrejin potpuno integrisan u rumunsko društvo, kao i ogromna većina Jevreja koji su postali rumunski državljani posle 1918. godine.
Imao sam mnogo prijatelja Rumuna, kako sam se ponašao i u vojsci sam uspeo, po svom načinu postojanja, da postignem nešto u vojsci i sa svima sam se družio. Čak mi je i jedan legionar došao, posle nekog vremena, da mu čuvam kolače jer se plašio da mu ih drugi, sopstveni drugovi, ne ukradu. Pa je došao kod Jevrejina Štajna da mu pomogne. I ja sam mu pomogao. Često sam razgovarao sa njim o njegovim legionarima, ali on je rekao da nema izlaz, jer ako izađe, oni će ga ubiti.“
Štajn je doneo odluku 1939. godine da ode u Palestinu. Ukrcani u luku Konstanca, zajedno sa 780 drugih Jevreja, na brod koji prevozi stoku, narod traži novu domovinu. U arhipelagu Dodekanez, nedaleko od ostrva Rodos, 780 jevrejskih putnika evakuisano je zbog požara na brodu. Ukrcavajući se na drugi brod koji je poslala cionistička organizacija, konačno stižu u Palestinu.
Ovde počinje Štajnov drugi život. Pridružuje se Komunističkoj partiji, ali njegovo odbijanje da se pridruži vojsci dovodi do toga da ga partija isključi. Odabrao je da radi godinu dana u kibucu Ramat Rahel blizu Jerusalima.
Kibuc je imao, mislim, 100 dunama (oko 10 hektara), ne sećam se koliko je ljudi bilo. Neki su radili u gradu u Jerusalimu, neki su bili zemljoradnici tamo u kibucu, drugi su išli na Mrtvo more. Odnosno, ova integracija je rađena postepeno: ovde ste ostali oko dve nedelje, na Mrtvom moru, prvo ste radili na istovaru i utovaru plovila sa Mrtvog mora i utovaru nekih kamiona koji su odvozili teret u Jerusalim. Ili si radio kao neka vrsta portira na stanici u Jerusalimu. Nosio sam džakove od 100 kilograma na leđima“.
Upitan o odnosima Jevreja sa Arapima, Semjuel Štajn nema lična sećanja na napetost ili nasilje.
Jednog dana sam otišao iz Ramat Rahel za Jerusalim gde sam imao dvoje rođaka. Otišao sam kod svojih rođaka i onda sam otišao kući. Kada su saznali da sam otišao kući do Ramat Rahel, rekli su mi: Ja, direktno, nisam imao nikakav pravi problem. U stvari, sećam se, u jednom trenutku sam bio negde na dužnosti i došao mi je jedan Arapin i rekao da i on bi hteo da postane Jevrejin. Na šta sam ja odgovorio da nisam kvalifikovan za takve stvari i da ide gde hoće“.
Drugi svetski rat ga, međutim, tera da se prijavi u jevrejsku brigadu britanske vojske i učestvuje u bitkama u severnoj Africi, južnoj Italiji, Francuskoj, Belgiji. A posle rata, 1947. godine, Semjuel Štajn ponovo bira život: vratiće se u Rumuniju.