Oduvek slabo naseljeno područje, ali veoma plodno sa poljoprivredne tačke gledišta, Baragan je bilo mesto koje je komunistički režim izabrao da kazni oko 40.000 ljudi koje je smatrao klasnim neprijateljima. Sva svedočenja onih koji su nekoliko godina života proveli u ovom istočnom delu Rumunske ravnice, a neka od njih zabeležio je i Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije, opisuju iste uslove života 1950-ih godina.
Komunistički režim je 1951. godine počeo da šalje u Baragan određene kategorije ljudi koji su morali biti kažnjeni za ono što su bili: seljaci srednje klase, neki pripadnici nemačke, srpske, mađarske, arumunske manjine, besarabski Rumuni koji su pobegli iz Besarabije koju su okupirali Sovjeti 1944. godine. Među njima bila je Elena Boroš, izbeglica iz Besarabije sa roditeljima, u zapadnoj Rumuniji, u Banatu.
„Bila sam u Sanikolau Mare, u poljoprivrednoj tehničkoj školi, kada su odveli moje roditelje. Zatim, jedne noći, ne samo iz Banata već i iz Mehedinaca, u istoj noći, svi su bili odvedeni. Ali po onome što su mi rekli roditelji, u 12 uveče su došli iz sekuritate i policajac i rekli im da se pakuju jer će morati da odu. Sutradan me je nazvao otac i rekao mi da hitno dođem kući, prvim vozom, i da ih neću naći kod kuće već na stanici. Kada sam stigla na stanicu, moji roditelji su već bili na peronu sa svojim prtljagom i čekali me. Pošto sam stilao, odmah su nas utovarili u vagon i otišli smo“.
Strah ljudi je bio ogroman. Nisu znali gde ih vode, živeli su u strahu od povratka u Sovjetski Savez i daljeg slanja u Sibir. Elena Boroš se prisetila svojih prvih utisaka o tome kuda će njen život ići dalje.
„Kada smo ujutro stigli ovde, u Nikolešti-Žijanu, voz je stao. Tata je pitao čuvara, jer je video da je voz izvučen na kraj, da li idemo dalje. Čuvar nam je rekao da ćemo ostati tamo. Došli su neki prazni kamioni, oduzeli su svima ono što su imali, ušli smo u kamion koji nas je odvezao u Satu Nou. U stvari, to nije bilo novo selo, bilo je polje. Selo je bilo trasirano, sa ulicama i kućama, gde bi bila svaka parcela od 2500 metara. Neki, gde su stali, videše da je mesto slobodno i sedoše tu. Tamo gde smo stali, sejalo se žito, ali tu i tamo je bilo ograde, pa smo rekli da ovde stanemo. Tu sam se istovario i ostali pod vedrim nebom. I pitali smo se šta ćemo da radimo.“
Prvu noć su spavali pod vedrim nebom, pokriveni ćebadima i prostirkama. Sutradan su počeli da prave svoje domove. Zatim su kopali bunare za vodu. Posle nedelju dana stižu vlasti i šalju ljude na farmu da rade na berbi pamuka. Vasile Nenica je takođe deportovan u Baragan, kao dete. I setio se pustoši u koju je dospeo zajedno sa roditeljima i ostalim nesrećnicima.
„U Baraganu je bilo veoma vruće. Nije bilo vode, dovezli su nam je cisternom iz Borče i ljudi su otišli po vodu i dugo smo je pili. Od te vode je mnogo ljudi obolelo. Najveći bol koji pamtim, još kao dete, sa 11 godina, bilo je to što je prve godine napravljeno veoma veliko groblje. Mnogi nisu izdržali tu zimu, posebno stari Banaćani. Klima Banata je bila umerena, a tamo je bila hladna klima. Bila je teška zima i nisu mogli da izdrže. Mnogi su umrli. I to se dešavalo svuda, i u ostalim selima u Baraganu, ne samo ovde. Na Baraganu nije bilo ničega, samo otvoreno polje. Moglo se videti drvo 100-200 metara dalje. Ovo je bio Baragan, koliko je oko sezalo bilo je to polje! A kada su naišli ti vetrovi i vihori, kao u romanu „Čičkovi Baragana“, bili su još jači!“
Vasile Nenica se setio i trenutka kada je sama Ana Pauker, ministarka spoljnih poslova u komunističkoj vladi, došla u posetu kako bi pozvala deportovane da grade svoje domove.
„Došla je helikopterom i tamo sletela. Pre toga je došla milicija i tukla bubanj u selu da bi se svi okupili na određenom mestu. Nismo znali zašto i tamo su nam rekli da moramo da gradimo kuće. I napravili su timove od 8-10 ljudi i uspostavljen je red gradnje kuća. Napravljene su od nabijene zemlje, postavljene daske i nasuta zemlja. Tuklo se maljem dok se zid ne bi podigao. I sagradili su kuće sa dve sobe i kuhinjom, pokrivene. Dovezli su nam drvenu i krovnu stolariju“.
Posle 4 godine, 1955. godine, vlasti dozvoljavaju deportovanima da idu gde god žele. Većina njih je odlučila da ponovo vidi svoja mesta porekla, ostavljajući iza sebe ekstremno životno iskustvo.