Dan Vojske Rumunije (25.10.2019)
25. oktobra 1944. godine, tokom Drugog svetskog rata, preuzimanjem kontrole na gradom Karej (severo-zapad), rumunska Vojska je oslobodila, kako se kaže, poslednju brazdu rumunske zemlje sa severa Transilvanije, koja se do tad nalazila pod mađarskom okupacijom. I glavni akteri tih trenutaka i istoričari kažu da se ovaj događaj mogao odigrati ranije i da su oficiri želeli da se njihove trupe odmore nekoliko dana pre poslednjeg napada, da bi se pobeda u Kareju desila na rođendan Kralja Mihaja I, koji je i bio komandant vojske.
Bogdan Matei, 25.10.2019, 16:56
25. oktobra 1944. godine, tokom Drugog svetskog rata, preuzimanjem kontrole na gradom Karej (severo-zapad), rumunska Vojska je oslobodila, kako se kaže, poslednju brazdu rumunske zemlje sa severa Transilvanije, koja se do tad nalazila pod mađarskom okupacijom. I glavni akteri tih trenutaka i istoričari kažu da se ovaj događaj mogao odigrati ranije i da su oficiri želeli da se njihove trupe odmore nekoliko dana pre poslednjeg napada, da bi se pobeda u Kareju desila na rođendan Kralja Mihaja I, koji je i bio komandant vojske.
Tri godine kasnije, kada se zemlja nalazila pod sovjetskom vojnom okupacijom i kada je njome vladala marionetska komunistička vlada, kralj je bio prisiljen da abdicira, te je bio prognan na Zapad, odakle se vratio tek nakon Revolucije 1989. godine. Ali 25. oktobar je ušao u kalendar i javnu svest kao Dan Vojske Rumunije.
Zarobljeni skoro pola veka u sovjetskom logoru, Rumuni su mogli da potvrde svoje zapadno pripadanje tek u prvim godinama 21. veka, kada se završila post-komunistička tranzicija. Rumunija je primljena u NATO marta 2004. godine – datum najmasovnijeg širenja na Istok ovog najuspešnijeg političko-vojnog saveza u istoriji. Ovo je bio kraj puta koji je započeo Bukurešt još u oktobru 1990. godine, kada je uspostavio diplomatske odnose sa NATO-om i podneo zahtev za priključenje, tri godine kasnije.
Na unutrašnjem planu često rastrzana žestokim sporenjima, rumunska politička klasa i javno mnjenje su tada delovali u zapanjujućem konsenzusu. I levica i desnica, i vlast i opozicija, sve važne partije su se bez oklevanja udružile ka cilju evropske i evroatlanske integracije, što je bila jedina garancija napretka i sigurnosti za Rumuniju. Važno je napomenuti da je šef države u trenutku ulaska u NATO bio bivši komunistički ministar Jon Ilijesku, koji je studirao u Moskvi i bio je često optuživan da je rusofil.
Geostrateški položaj, značajni vojni potencijal i duboko prozapadno orijentisano javno mnjenje bili su i ostali najubedljiviji argumenti za članstvo u NATO-u. Ovome se pridodaje i privilegovano strateško partnerstvo koje vezuje Bukurešt za Vašington. U Rumuniji se nalaze američke vojne baze i komponente protivraketne odbrane, a rumunski vojnici često učestvuju u međunarodnim manevrima i misijama zajedno sa američkim partnerima. Skoro hiljadu vojnika se nalazi u spoljnim misijama, a njihov broj je bio, prošlih godina, značajno veći – više od 2.500. Oko 30 rumunskih vojnika je izgubilo život, a 180 je ranjeno u stranim vojnim operacijama.
