Istorija kroz ples (23.11.2021)
Istorija mnogih zgrada u Bukureštu, često je premalo poznata. Ali kada vojna zgrada kroz vekove postane kulturni prostor, prolazeći kroz funkcionalnost pritvorskog, a kasnije i industrijskog prostora, skoro da je dužnost da se ova istorija ispriča onima koji kroče na njen prag. Ovo bi mogao biti rezime onoga što se dogodilo zgradi Malmezon iz Kalea Plevnej broj 137c u Bukureštu, koja je postala prostor za savremenu umetnost. A najnovije ostvarenje je performativna instalacija Izolacija u nizu graničnih stanja.
Ana-Maria Cononovici, 23.11.2021, 06:15
Istorija mnogih zgrada u Bukureštu, često je premalo poznata. Ali kada vojna zgrada kroz vekove postane kulturni prostor, prolazeći kroz funkcionalnost pritvorskog, a kasnije i industrijskog prostora, skoro da je dužnost da se ova istorija ispriča onima koji kroče na njen prag. Ovo bi mogao biti rezime onoga što se dogodilo zgradi Malmezon iz Kalea Plevnej broj 137c u Bukureštu, koja je postala prostor za savremenu umetnost. A najnovije ostvarenje je performativna instalacija Izolacija u nizu graničnih stanja.
Aleks Radu, osnivač prostora za savremenu umetnost SAK i koproducent instalacije, govori nam o ovom projektu: Dugo sam bio u dijalogu, odnosno dve godine, sa Simonom Deakonesku, da napravimo performans ili performativnu instalaciju zajedno. Prošle godine smo razgovarali o predavanju-performansu, o utelovljivanju znanja i kustoskih praksi oko pojma otelotvorenja znanja, do njegovih kustoskih praksi. Ove godine, kada smo otvorili radionice Malmezon i SAK u Malmezonu, istorija zgrade nam je mnogo značila i Simona je predložila temu izolacije i tela u stanju izolacije, recimo, prvobitno usidrenog u istorijske temporalnosti, u kojima je zgrada funkcionisala kao centar privremenog pritvora. Ovo je bila polazna tačka. Ideja je bila da se napravi performativna instalacija na stvarnom mestu, odnosno usidrena u istoriji mesta. Reč je o Drugom svetskom ratu kada je postojao poseban istražni i pritvorski centar za osumnjičene da su špijunirali za Ruse, odnosno Engleze, nakon čega je postojao privremeni pritvor za neprijatelje naroda“ iz komunističkog perioda. U tom periodu ovde su pritvoreni Koposu, Iuliu Maniu, lideri partije koja se protivila uspostavljanju komunizma u Rumuniji.
Zgradi koju je 1847. osnovao George Bibesku, dodat je sprat nakon požara i vraćena je u upotrebu nekoliko godina kasnije. Zgradi, u to vreme poznatoj kao Kasarna Svetog Đorđa, po istoimenoj crkvi preko puta, vladar Kuza je izmenio ime po jednom od omiljenih domena cara Napoleona III.
Aleks Radu je detaljno opisuje: Bila je to prva vojna kasarna bukureštanske konjice, a zatim ju je Aleksandru Joan Kuza preimenovao u Malmezon, u čast cara Bonaparta III koji je imao zamak sa ovim imenom u Francuskoj, jer se u to vreme svo znanje u vezi organizacije vojne škole i vojnog tribunala uvozilo iz Francuske, zatim je to bila vojna škola, pa vojni tribunal i onda privremeni pritvor.
Kao komunistički zatvor, Malmezon je korišćen za centar istrage i pritvora tokom 50-ih godina prošlog veka, ovde su pritvorene ličnosti kao što su Juliju Maniju, Korneliju Koposu, a kasnije, degradirane komunističke vođe kao što je Ana Pauker. Polazeći od hladnoće zgrade i ideje o izolaciji tela, mešovita ekipa je sarađivala da što tačnije izrazi šta inspiriše i šta ova zgrada predstavlja, kroz performativnu instalaciju Izolacija u nizu graničnih stanja (Isolation in a Series of Liminal States).
Aleks Radu: Na ovoj performativnoj instalaciji radio je ceo multidisciplinarni tim, Simona Deakonesku–koreograf, Vlajku Golčea–kompozitor, dva arhitekta–Džastin Barončea i Marija Gement, plastični umetnik–Ramon Sadick, pet izvođača. Sa nama je bio istoričar, koji je uradio izvanredan posao, kopajući po svim arhivama po memoarima koje koristimo kao sećanja na one koji su ovde doživeli stanje izolacije, u pritvoru, tokom vremena, i materijal koji smo koristili u performativnoj instalaciji. I antropolog.
Za izradu instalacije dokumentovan je i period posle 1977. godine, kada je ovde radio Iprokim, istraživački institut iz oblasti hemije.
Aleks Radu nam je rekao kakav je bio rezultat: To je performans koji očigledno duboko impresionira. Simona zajedno sa izvođačima praktično uspeva da proširi određene momente, kada telo više nije samo pokret i samo performativno prisustvo već postaje slika. Ovaj redosled se ponavlja i na drugim intervencijama u tom prostoru: zvuk i instalacija koju je napravio Vlajku više nije samo jednostavan zvuk, već postaje prostor za sebe, imerzivni prostor za izvođače i posetioce. Intervencija Ramona Sadika, neposredna, direktno na zidu, olovkom i škrabama, ima podjednako performativnu funkciju, više nije samo reprezentacija. A intervencija arhitekata, praktično ideja sa iznošenim prslucima na kojima su tekstovi iz memoara, jednostavno dovodi posetioce, u ono što mi zovemo kompozicija u realnom vremenu. To je bio kolektivni napor, kolektivna kreacija.“
U stvarnosti koja nas je naterala da priđemo drugačije telu i izolaciji, posmatrač vidi u ovom performativnom, vizuelnom i arhitektonskom pristupu, koji povezuje fragmente složene istorije Malmezona sa aktuelnom situacijom tela, elemente kao što su držanje tela na oprezu i drugi odnos prema vremenu, detalje o kojima možda nismo bili toliko svesni u periodu pre pandemije.
