Jel neko kod kuće? (2.03.2021)
Ana-Marija Konovići
Ana-Maria Cononovici, 02.03.2021, 09:41
Ana-Marija Konovići
Studirao je dokumentarnu fotografiju u Londonu, a kada se vratio u zemlju kroz fotoaparat ili videokameru započeo je iznova da otkriva svet koji je ostavio iza sebe. Tako je Jonuc Teoderašku, u dvonedeljnoj izolaciji u stanu jedne zgrade, počeo projekat “Gradilište u pandemiji , ovekovečivši radove na zgradi u komšiluku. Potom je usledio projekat ,,Pandemija u selu sa fotografijama nepromenjenog života na selu, sa izuzetkom zaštitne maske koju su nosili seljaci. Ono što je nama privuklo pažnju jeste projekat za koji je Jonuc Teoderašku osvojio zlatnu nagradu u kategoriji Ljudi/Porodica na medjunarodnom konkursu fotografije u Budimpešti “Niko nije kod kuće.
Dokumentarni fotograf, kako se sam predstavlja, Jonuc Teoderašku ispričao nam je o počecima projekta : ,,Kratkometražni dokumentarni film “Niko nije kod kuće pojavio se u aprilu 2019. godine. Tada sam osmislio ideju. Otišao sam da posetim kuću svoje bake u kojoj, poslednjih 10. godina niko nije živeo i iz radoznalosti hteo sam da vidim šta je unutra. Ušavši u kuću primetio sam da su sve stvari moje bake bile netaknute. Izgledala je kao neka vremenska kapsula. Iznova sam se vratio tamo sa mojim ocem, imao sam na umu da ga zamolim da mi priča o njegovom detinjstvu, kakvi su mu bili roditelji, jer nisam poznavao deku sa očeve strane, umro je u 44. godini. Potom sam se vratio u kuću sa mojim tetkama, zamolio sam ih da mi ispričaju nešto više i tako sam otkrio jedan deo prošlosti moje bake i mog deke, smatrao sam da je najbolje da celu ovu priču ispričam u kratkometražnom dokumentarnom filmu, kako bih kombinovao sliku sa zvukom kuće, koje sam snimio kada sam tamo bio sa roditeljima ili tetkama. Ovaj kratkometražni dokumentarni film snimio sam prošle godine.
Publika je primila film bolje nego što se očekivalo, tako nam je rekao Jonuc Teoderašku : ,,Predstavio sam ga u Rumuniji u okviru Takeover, našao se na instagram stranici časopisa “Samo časopis ( Decât o revista), tu sam prvi put predstavio priču, a pre toga je prikazan u Velikoj Britaniji, na platformi posvećenoj dokumentarnoj fotografiji. Tamo je bio lansiran. Sa ovim projektom učestvovao sam i na konkursu, krajem 2020. godine, na kome je bio i foto album sa slikama studenata, jedan od prvih albuma koji je uradio Kanon i tu sam izložio projekat, zatim, učestvovao sam u konkursu u Budimpešti, gde sam osvojio zlatnu nagradu Gold Vibe. Kasnije je predstavljen i na drugim kanalima u Rumuniji.
Kroz priču filma proveo nas je Jonuc Teoderašku : ,,To je osečaj kao da koračate u neko drugo vreme. Čim udjete u kuću, primetićete ove slike koje vas emotivno pogadjaju, vidite urušene zidove i izuzetno velike paukove mreže. To je slika koju ne biste želeli da vidite, posebno ako imate ličnu vezu sa porodicom koja je živela tamo, ali to je prostor koji veoma dobro čuva istoriju jedne porodice, zato što mesto u kom živimo, na kraju nas definiše. Moja baka je skupljala stvari koje su joj bile potrebne, opremila je i uredila kuću, nekako se pripremila i za smrt, imala je već pripremljene stvari koje se i dalje mogu pronaći i videti tamo. Pronašao sam lekove, pisma koja je čuvala moja baka. I svi ovi elementi govore o osobi koja je živela tamo.
Film nas odvodi u jedno selo detinjstva Jonuca Teodareštu, u okrugu Galaci (istok Rumunije) selo, u kom posećujemo ovu posebnu kuću: ,,Kuća nije tipična za to područje, gde su kuće nekako manje, sa dve sobe, bakina kuća ima i istoriju. Izgradjena je za administrativne svrhe, prefekturu ili opštinu, kasnije je prodata mom dedi. Ima vrlo visoka vrata, izgradjena je od kvalitetnih materijala, od masivnog drveta i nalazi se na vrhu brda, sa prelepim i slikovitim pogledom na selo, poprilično je stara, ima negde oko 100 godina.
Jonuc Teoderašku uputio nam je poziv : Pozivam ljude da odgledaju film, nalazi se na mojoj veb stranici teoderascu.com ili na youtube i na facebook stranici, jer smatram da ovaj dokumentarni film prikazuje priču nekoliko porodica i pravi je pokazatelj kako da ne zaboravimo prošlost jedne porodice i da razumemo ideju da prošlost jedne familije ponekad romantizuju oni koji još žive. Zato što želimo da znamo da su naši roditelji dobro živeli. I možda zbog toga, nakon što umiru, pokušavamo da rekonstrujišemo prošlost i učinimo je romansom. I o tome govorim u ovom dokumentarcu, pored cele priče koju izlažem o baki i deki.
Moramo još dodati da su fotogorafije Jonuca Teoderaškua okupljene u izložbi ,,Lica pandemije.
