Kampovi protiv nasilja
„Raspust nam je stigao, iz Francuske vozom došao“ bila je poznata rima kada smo bili deca. A tada se nije ni postavljao problem „nasilništva“, a kamoli organizovanja kampova koji bi radili na rešavanju ovog fenomena, čije je postojanje na kraju priznato.
Marija Nenadić-Zurka и Ana-Maria Cononovici, 10.09.2024, 17:37
„Raspust nam je stigao, iz Francuske vozom došao“ bila je poznata rima kada smo bili deca. A tada se nije ni postavljao problem „nasilništva“, a kamoli organizovanja kampova koji bi radili na rešavanju ovog fenomena, čije je postojanje na kraju priznato.
Eliza Vladesku, odgovorna za komunikaciju Udruženja „Zi de bine“, rekla nam je o novinama ovih kampova:
„Ideja zapravo nije nova. Prvi kamp protiv nasilja organizovali smo 2022. godine. Ovogodišnji letnji kamp je praktično bio 4. kamp protiv nasilja, želeli smo da se vratimo ovoj temi. Prošle godine smo malo predahnuli od borbe protiv nasilja i organizovali smo kamp ishrane, a ovog leta smo odlučili da ponovimo i jedno i drugo, jer smo videli da je potreba veoma velika, nakon oba kampa, dobili smo dosta zahteva roditelja sa pitanjima da li ćemo ih ponovo organizovati, kada će biti ponovo, kako, da najavimo i da razmislimo o tome da ih ponovo organizujemo.“
Od čega se sastoji kamp protiv nasilja? Eliza Vladesku, zadužena za komunikaciju Udruženje „Zi de bine“:
„Razmišljali smo na sledeći način: nasilje je zaista veoma prisutno u školama, ali nije nužno samo školski problem. Nasilje se odnosi na ponašanje osobe, a ne na crtu ličnosti. To je ono što na kraju radimo kada smo i sami bili žrtve i nismo videli drugi izlaz osim da i sami postanemo agresori. Ali postoje dva okruženja koja definišu decu i adolescente. Škola i dom. Škola i kućno okruženje su kao dva komunikaciona suda i u svakom trenutku može da se prelije, u zavisnosti od toga gde se ti nefunkcionalni odnosi pojavljuju, komunikacija koja vas čini anulira i tako dalje. Zato smo, kada smo razmišljali o kampu protiv nasilja, koji je namenjen deci, rekli da je obavezno dovesti roditelje i nastavnike za sto, jer ono što dete učini kod kuće ili u školi je samo simptom disfunkcionalnih sistem odnosa. A nasilje nije problem koji možete da prepustite detetu na pleća, pustite ga da ga reši samo, iako se, naravno, trudite da ga osnažite. Ali roditelji i nastavnici su odgovorni za decu i oni su ti koji imaju, odnosno mogu biti deo problema. Svi znamo situacije koje počinju kod kuće ili dolaze od nastavnika do učenika kao stvarne zloupotrebe moći. Ali u isto vreme, roditelji i nastavnici mogu biti deo rešenja. I onda mi, u kampu, radimo tako. Dovodimo parove roditelj-dete, 30 parova roditelj-dete i 15-20 profesora i nastavnika osnovnih i srednjih škola i nezavisno radimo sa sve tri grupe. Ne ukrštaju se, ukrštanje je minimalno između aktivnosti. Svaku grupu preuzima tim psihoterapeuta i oni posebno rade na uzrastu i problemu i potrebama grupe.“
Pitali smo Elizu Vladesku da li se dešava da tokom kampova učesnici otkriju da su, možda, određena ponašanja koja su kod kuće smatrana normalnim ili koja su se smatrala tradicionalnim u školama, zapravo maltretiranje, a da odrasla osoba koja ih praktikuje postane svestan ovoga:
„Bilo je mnogo trenutaka svesti o obrascima komunikacije roditelj-dete, učitelj-dete, pa čak i roditelj-nastavnik. Ovo bacanje krivice, bacamo mačku iz jednog dvorišta u drugo. Tako da je bilo nekih trenutaka svesti koji nisu bili nimalo laki. Ovaj kamp protiv nasilja koji organizujemo nije najlakši, jer uključuje dosta ranjivosti, a primetila sam da kada izađemo iz uloge odraslih, iz uloge roditelja i nastavnika, i mi smo kao neka vrsta dece kojoj je potrebno vođstvo, koja zapravo treba da razgovaraju sa nekim ko prolazi kroz sličnu situaciju i dobija povratnu informaciju i pomoć i neke tehnike koje mogu da ponesu kući i u školu i primene i reše situaciju. I zaista, svi dolazimo u kamp sa nekim strahovima, i deca, ali i odrasli, taj strah od ranjivosti i otvaranja prema strancima, na kraju krajeva.“
Eliza Vladesku je dodala:
„Ono što bih želela da istaknem je da možete izaći iz situacije u kojoj ste, iz nekog razloga, u nekom trenutku završili kao žrtva. Ima dece koja su u logor došla iz sve tri perspektive, kao svedoci, kao žrtve i kao agresori. I imali smo decu nasilnike koja su razumela zašto su to što jesu. Roditelji koji su razumeli zašto su njihova deca agresivna i koji su našli druge načine da se nose sa komentarima, odgovorima, situacijama, našli su u sebi istrajnost i želju da čine dobro. Imamo decu koja su od agresora htela da postanu volonteri, pomažući i doprinoseći rešavanju ovog problema kod dece poput njih.”
Mislim da nema šta drugo da se kaže osim „Srežan početak nove školske godine!“
