Muzej odbačenih (12.10.2021)
Projekat Muzej odbačenih je participativna kampanja koja se sprovodi u javnom prostoru i pokrenuo sopstevno istraživanje posledica napuštanja. U okviru ovog projekta nastala je serija od 21 kratkog filma posvećena fenomenu odbačenosti koja objašnjava na koji način nas je ovaj fenomen obeležio i oblikovao kao društvo.
Ana-Maria Cononovici, 12.10.2021, 22:29
Projekat Muzej odbačenih je participativna kampanja koja se sprovodi u javnom prostoru i pokrenuo sopstevno istraživanje posledica napuštanja. U okviru ovog projekta nastala je serija od 21 kratkog filma posvećena fenomenu odbačenosti koja objašnjava na koji način nas je ovaj fenomen obeležio i oblikovao kao društvo.
Više o projektu rekla nam je naša sagovornica kustos, istoričar Simina Badika:,,Muzej odbačenih je skorašnji projeka, koji od ove godine finansira AFCN(Nacionalni fond za kulturne fondove) to je digitalan projekat koji želimo da razvijamo i unapredimo. To je bolan i težak deo naše istorije, rekla bih da se često u privatnom životu odlučujemo za udaljavanje od takvih teških tema, a one ostaju u nama, ne idu nigne, pritiskaju nas i proganjaju. Iako je virtuelni muzej, on predstavlja projekciju zgrade koja je postojala. Mi smo digitalno skenirali Dom za decu, odnosno bolnica za maloletne osobe sa invaliditetom i specijalnim potrebama u gradu Sigetu Marmacije.To je bio zvaničan naziv institucije 1989. godine. Dom za decu sa posebnim potrebama je zatvoren 2003. godine i postao je svojevrsna vremenska kapsula. Digitalno skeniranje omogućava nam da vidimo u virtuelnom prostoru, bez obziraiz kog dela sveta je posetilac, on može da se da prošeta zgradom, onako kako smo se mi prošetali u leto 2021 godine, da istraži ovu bolnicu isto kao što smo je i mi proučavali, sa svim njenim dramatičnim pričama. To je virtuelni muzej u veoma realnoj zgradi, koji će pružiti virtuelnim posetiocima, da obilaze izložbe kao u svakom muzeju, koje ćemo mi organizovati. To nije samo šetnja praznom i ukletom zgradom, to je zgrada u kojoj ćemo vam pripovedati priče koje smo otkrili o napuštanju i institucionalizaciji dece. Odnosno, pokušavamo da damo odgovor na pitanje: kako smo došli 1989, 90-tih godina u tu situaciju i zasšto smo dozvolili da slike iz rumunskih sirotišta i bolničkih domova obidju ceo svet .
Muzej odbačenih prikazuje istoriji institucionalizovane dece u komunističkoj i postkomunističkoj Rumuniji, istoriju koju smo dugo godina odlučili da odbacimo. Naša sagovornica Simina Badika provela nas je kroz muzej i objasnila nam je šta možemo videti ako se odlučimo za virtuelnu posetimu: ,,Videćete veoma mnogo stvari, mnoge predmete svakodnevnog života iz Doma za decu. Bolnica je zatvorena 2003 godine, ali je tu ostalo mnogo predmeta, nameštaja, kreveti, igračke, radni stolovi, crtezi i ukrasi na zidovima, imena dece na krevetima, nazivi bolničkih odeljenja, atmosfera i pritisak koje ćemo takodje pokušati virtuelno da prenesemo. U svakoj sobi, sali pronaćiće te predmet, priču, svedočanstvo i to je naš kustoski deo, da oživimo segment slagalice koju pokušavamo da izgradimo iz ove priče o deci koja su bila odbačana, napuštena ne samo od roditelja, več od države Rumunije, od celog društva koje je imalo obavezu da ih zaštiti. U svakoj sobi izgradili smo priču od objekta. To može biti odevni predmet, jer je mnogo stvari ostalo u bolnickom domu, mogu biti igračke, može biti iskrivljena kašika kojom su se hranila deca ili tanjir od nerdjajučeg čelika.
Zamolili smo Simonu Badiku da nam ispriča jednu od priča koju je otkrila u Domu za decu:,,Jedan od razloga zbog kojeg sam se odlučila za muzejsku formu je taj što ih je teško dočarati. U jednom od raštrhanih i razbacanih dokumenata po bolnici, nalazio se jedan svakodnevni izveštaja krojačkog ateljea u kojem je objasnjeno, za koju svhu je upotrebljeno 30 metara platna. Platno je iskorišćeno za izradu ludačkih kosulja u 3 veličine : male, srednje i velike, jer su to verovatno bile standardne veličine. Pomislili smo da ako su proizvedene, sigurno se i dalje nalaze u bolničkom domu, jer, naravno, to nije stvar koju bi neko odneo kući, umedjuvremenu pronašli smo jednu, srednje veličine.‘
Pitali smo Siminu Badiku da li se sada zna šta se dogodilo sa decom iz doma i gde se sada nalaze:,,Za većinu njih je poznato i napravićemo priče o ovim srečnim slučajevima. Mi smo iz nazvali preživeli, ljudi sa kojima danas možemo razgovarati o njihom životu u domu, osobe koje su prežiivele takav sistem zaštite dece. Oni koji su usvojeni ili smešteni u hraniteljske porodice u mladjem uzrastu, uspeli su da prevazidju traume. U muzeju imamo svedoka Robia, koji je usvojen sa 5-6 godina, žena iz hraniteljske porodice koja ga je usvojila postala mu je prava majka. On je sada dvadesetogodišnjak, koji veoma lepo priča, koji ima posao, može ponešto da ispriča kroz šta je prolazio jer je bio veoma mali, on je čovek koga vidite i teško vam je da shvatite kako je moguće da je on bio tamo u popravnom domu koji se naziva bolnica za maloletnike.
Muzej odbačenih virtueno predstavlja stvarnost koja ne sme biti zaboravljena.
