Predstava u vašem domu (26.10.2021)

Iako nam je pandemija ograničila kretanje i udaljila od predstava, sada možemo uživati u jednom drugačijem koreografskom projektu. Projekat Privatna tela“ (Private bodies) savremenog plesa, istovremeno se održava u 3 grada Bukureštu, Kluž-Napoki i Brašovu, uz učešće umetnica Anamarije Gugijanu, Oane Murešanu, Kristine Lilienfeld i Kosmina Manoleskua.

Ana-Maria Cononovici, 25.10.2021, 23:27

Iako nam je pandemija ograničila kretanje i udaljila od predstava, sada možemo uživati u jednom drugačijem koreografskom projektu. Projekat Privatna tela“ (Private bodies) savremenog plesa, istovremeno se održava u 3 grada Bukureštu, Kluž-Napoki i Brašovu, uz učešće umetnica Anamarije Gugijanu, Oane Murešanu, Kristine Lilienfeld i Kosmina Manoleskua.

Umetnica Kristina Lilienfeld iznela nam je detalje i objasnila o čemu se radi u ovom projektu To je malo drugačija predstava, koja se bazira na interakciji, recimo, malo intimnijoj, između umetnika i publike. Kosmin Monolesku je idejni tvorac projekta, on je pre 20 godina radio spektakl pod nazivom Private Show“, čiji koncept je na neki način želeo da prenese u ovaj projekat . Pozvao je tri umetnice, uključujući i mene. U projektu “Private bodies“ učestvuju umetnice Anamariju Gugijanu u Brašovu i Oanu Murešanu u Klužu. Dao nam je skoro odriješene ruke, jedino što je rekao je da se predstava mora odvijati u stanu, da na predstavi može biti jedan gledalac, odnosno one-to-one ili one-to-a few nekoliko, ne puno ljudi i da bude interaktivna. To je jedino što nam je rekao. I tako je svako od nas počeo da se razvija i ide u različitim pravcima , naravno ja mogu samo da pričam o svom pravcu, koji zaista sadrži interakciju, jednu prilično finu interakciju, u kojoj pozivam svoju publiku da prati i radi određene stvari sa mnom. Moj koncept je otišao malo dalje, jer sam krenula od ideje šta znači privatno, a šta znači javno. Čitala sam malo, istraživala sam literaturu (specijalizovanu) i sve šta je napisano na ovu temu ,postepeno sam došao do ideje o granicama , šta znače granice, limiti i gdje mi postavljamo svoje granice. Gde je granica našeg sopstvenog tela dok radimo, gde se ona zapravo zaustavlja, staje, nalazi na koži, možda dalje, na mišićima. Gde ona zapravo ide. Takođe, šta se dešava i sa emocionalnom granicom. To ne znači da pokušavam da predjem granicu izmedju mene i posmatrača, jer to ne radim, već je to izazov za moje tele, da sa mojim telom i emocijom pokušavam da vidim šta to privatno znači za mene i šta mogu da uradim vidljivo, a ne ono što mogu da pokažem javnosti.

Zato što smo saznali da koreograf Kosmin Manolesku ima iskustva sa provokativnim projektima, pozvali smo ga da nam kaže nešto više o projektu Private bodies: Pre svega, mislim da iskustvo plesa u gradu, u parkovima, na ulicama, na kućnoj adresi osoba koje nisu nužno gledaoci savremenog plesa veoma oslobađajuća i veoma je moćna stvar. Sjajno je kada vam se neko nasmeši ili kada vidite da vaš ples jednostavno izaziva emociju, to je ustvari kao pauza u vremenu u kojoj sebi dozvoljavate da uživate u sadašnjem trenutku. Volim da je moj ples inspirisan gradom, ionako već neko vreme nisam plesao u dvorani. Čini mi se da su grad, ulice, stanovi, sve što čini jedan grad, i sve što nudi arhitektura prostora veoma inspirativni za ples i za mene kao umetnika. Trenutno pripremamo projekat pod nazivom Privatna tela“ (Private Bodies), koji će se odvijati istovremeno u tri grada, u Bukureštu, Brašovu i Kluž Napoki, projekat koji sam započeo od mog veoma starog dela, jedan na jedan (one-to-one) , u kom plešemo za jednog gledaoca, zajedno sa mojim koleginicama izvodićemo predstavu za gledaoce, ali u njihovom domu, format prilagođen pandemiji, vremenu u kom živimo. Ali još više od toga, čini mi se veoma zanimljiv ovakav pristup umetnika, ples sa gledaocima i radujemo se ovoj premijeri, koja će biti sredinom novembra, istovremeno u tri grada, na kojoj ćemo malo razgovarati o ovoj avanturi tela i plesa “.

Upućen je poziv za gledaoce, koji će nakon selekcije postati domaćini predstava. Pitali smo Kristinu Lilienfeld šta se očekuje od gledalaca: To zapravo nije selekcija sam po sebi, već poziv. Ono što je važno za nas je da imamo zadovoljavajući prostor. Naravno da smo mislili na stan, nije nam potrebna scena, bina, ali nam je potreban minimum prostora i svakom od nas su potrebne neke specifične pojedinosti, u zavisnosti od toga kako je osmišljena koreografija. Na primer, meni je potreban deo kuće koji može da se zamrači. Nekima od nas potreban je prozor. Svima su potrebni određeni specifični elementi, koji se ne odnose toliko na gledaoca, koliko na kuću. Mogli bismo reći da je ovo kasting za kuću, a ne za domaćina. Inače, mi smo naklonjeni svakoj publici koja želi da nas primi.

Ako smo vas doveli u iskušenje da se prijavite i pozovete umetnike na predstavu, kod kuće, prostor koji omogućava kretanje i izvodjenje plesa ne treba da vas sputava, rekla nam je Kristina Lilienfeld: Čak smo razmišljali i o garsonjerama, onim malo većim, za izvodjenje nije nam potrebno pola palate, dvorca. Bilo koja vrsta prostora može biti performativna i otvoreni smo za svaku vrstu ponude, zbog toga smo tražili od kandidata za gledaoce, domaćina da snimi kratak video zapis (sa predviđenim prostorom) tako da vidimo da li zaista možemo nastupiti u tom prostoru ili ne. Ubedjena sam da se možemo prilagoditi većini prostora, mi smo spremni na sve, jer je projekat baš na tu temu, prilagodjavanja i nastavljanja dalje, izvan paradigme klasične scene.