San koji je postao stvarnost – Muzej narodnih igara u selu Sik (06.06.2023)

Naš sagovornik je odlučio da se trajno preseli u Rumuniju 2011. godine – oženio se u mestu Sik – selu u Transilvaniji – udaljenom samo 40 km od grada Kluž-Napoka, sa ženom koja tu ima u posed jezero sa slanom vodom slično poznatom jezeru u banji Sovata, tako da je njegov najnoviji projekat organizacija izleta sa smeštajem u mestu i okolini, sa kupanjem u slanoj vodi jezera i plesanjem u Muzeju narodnih igara koji je ovde osnovao. Ali rumunska priča o Mišelu van Langeveldu, poreklom iz Holandije, počela je davno pre toga, kako nam i sam kaže:

Ana-Maria Cononovici, 06.06.2023, 18:30

Naš sagovornik je odlučio da se trajno preseli u Rumuniju 2011. godine – oženio se u mestu Sik – selu u Transilvaniji – udaljenom samo 40 km od grada Kluž-Napoka, sa ženom koja tu ima u posed jezero sa slanom vodom slično poznatom jezeru u banji Sovata, tako da je njegov najnoviji projekat organizacija izleta sa smeštajem u mestu i okolini, sa kupanjem u slanoj vodi jezera i plesanjem u Muzeju narodnih igara koji je ovde osnovao. Ali rumunska priča o Mišelu van Langeveldu, poreklom iz Holandije, počela je davno pre toga, kako nam i sam kaže:

Ja sam fanatičan igrač narodnih igara i sa time sam počeo da se bavim u svojoj 20. godini, u Holandiji. Završio sam školu i u septembru 1980. godine otišao sam u plesni klub, i to mi se toliko svidelo da sam iste večeri postao član kluba i svake nedelje, sat i po, plesao sam plesove iz Evrope, Izraela, Amerike, sa svih strana. 1984. godine, dok sam bio u Amsterdamu, našao sam u antikvarnici knjigu o Transilvaniji i Mađarskoj. 1990. godine prvi put sam stigao u mesto Sik gde sam zatekao prelepu plavu kuću sa praznom prostorijom. I kako sam bio žedan zatražio sam vode i dobio času palinka rakije. Časa, pa dve, pa tri, ne znam ni sam koliko, i baš sam se napio. Preko noći su me odveli u drugu kuću, a sutradan pojma nisam imao gde sam. Otvorio sam prozor i nisam video nikakav trag automobila, video sam samo zaprege i tradicionalno obučene ljude. Bilo je kao u Alisi u zemlji čuda“, a sad svima kažem da sam se ja ovde, u selu Sik, rodio po drugi put.

Mišel van Langeveld nam je rekao i kako se specijalizovao u narodnim igrama, a posebno rumunskim narodnim igrama:

Od 1980. sam počeo da se bavim narodnim igrama, a balkanske igre su bile veoma popularne u Holandiji. I mislim da sam naučio oko 60 rumunskih narodnih igara. A u Holandiji nismo igrali uz muziku uživo, već uz muziku snimljenu na pločama ili kasetama. I ponekad su nam dolazili profesori iz Rumunije koji su nas učili rumunske narodne igre. Narodne igre se najčešće igraju u kolo, ali i u parovima. Igru u parovima najbolje sam naučio igrajući mađarske narodne igre, ali u tim igrama ima i dosta lične improvizacije. Naučiš osnovne korake igre i onda improvizuješ.

Više nije novost da se mnogi stranci zaljube u Rumuniju i ostanu ovde, najčešće dajući novi život mestima u kojima nađu svoj novi dom. Nešto slično se desilo i našem sagovorniku:

To je bilo i za mene samog veliko iznenađenje. Nakon revolucije protiv komunističkog režima u Rumuniji, 1989. godine, dolazio sam u Rumuniju svake godine. Mađari iz Transilvanije su organizovali kampove narodnih igara, gde su se mogle učiti mađarska narodna muzika i narodne igre. Učestvovao sam u mnogim takvim kampovima u Transilvaniji, ali sam prešao i Karpate. Upoznao sam i narodne igre iz Moldavije, koje su veoma lepe. Tom sam prilikom upoznao toliko lepa mesta, da sam sebi rekao da je Rumunija pravi muzej pod otvorenim nebom. Mnogo volim tradiciju, mnogo volim i ljude, a 2004. godine sam u selu Sik video plavu erdeljsku kuću sa krovom koji mi je delovao veoma romantično, te sam odlučio da je kupim. Nakon samo dva dana otišao sam kod beležnika, koji mi je čestitao na kupovini kuće narodnih igara.

Također smo od Mišela saznali da su ga tradicija i lepota sela Sik, autentičnog ruralnog krajolika, naveli da se trajno preseli u Rumuniju. A od kupovine kuće do njene transformacije u muzej nije prošlo dugo vremena.

Nakon što sam kupio kuću 2004. godine i saznao da je to stara kuća narodnih igara, odmah sam pozvao narodne igračke ansamble da igraju kod mene. Rekao sam im da, ako dođu obučeni u narodnoj nošnji, pivo i palinka će biti na moj račun. Uspeo sam da skupim pola sela. Snimio sam sve i fotografisao, a slike se mogu videti na tavanu moje kuće – Muzeja narodne igre“.

Trenutno je u Muzeju narodnih igara u selu Sik izložena kolekcija od 460 pari čizama koje se koriste u tradicionalnim narodnim igrama. Ali možete videti i muzičke instrumente, pa čak i igrati, kaže nam Mišel van Langeveld, Holanđanin koji se savršeno aklimatizirao u ovom rumunskom tradicionalnom selu, osnivač ovog jedinstvenog muzeja u zemlji:

Imam veliku kolekciju violina, kontrabasa. Mnogi turisti dolaze zahvaljujući Turističkom informativnom centru u Kluž-Napoki. U našem selu imamo deltu koja se zove Trstenik u Siku“. Bilo mi je zanimljivo da mnogi Japanci i Izraelci dolaze u posetu. Blizu sela je i grad Gerla, važan za jermenske zajednice u celom svetu, koji ima i sinagogu, koju Izraelski turisti obavezno posećuju. Jednom sam turističkom vodiču, koji je došao sa izraelskim turistima, rekao da znam da igram 200 Izraelskih narodnih igara. Odmah sam počeo da pevam tradicionalnu pesmu iz Izraela i za nekoliko sekundi su vodič i svi turisti počeli da igraju. Vodič, koji je nastavio da dolazi sa turistima, sada govori turistima da u prvih 15 minuta igramo narodne igre i nakon toga posećujemo muzej.

Prostorije kuće pretvorene u muzej čuvaju tradicionalni model, sa prostorijom ukrašenom ručno rađenim vezom, sa izvezenim jastucima i narodnim ćilimima na krevetu i zidovima. Međutim, nalazimo i preslice i oslikane tanjire, vrčeve i glinene posude, kao i mini kolekciju starih radio aparata koji podsećaju na vremena kada se igralo uz muziku, koja se emitovala na radiju.

Sve ovo stvara atmosferu nezaboravnog mesta u Rumuniji – Muzeja narodnih igara u selu Sik.