U letu je drugačije!

Najduži let je bio do i iz Koreje, 40-časovni povratni let sa medicinskom opremom. Let koji ju je naterao na razmišljanje bio je let sa maksimalnom vidljivošću iznad pustinje Sahare.

Ana-Maria Cononovici и Dejan Perinacz, 04.05.2024, 01:31

Najduži let je bio do i iz Koreje, 40-časovni povratni let sa medicinskom opremom. Let koji ju je naterao na razmišljanje bio je let sa maksimalnom vidljivošću iznad pustinje Sahare. Reč je o poručniku komandiru Simoni Majerean – prvoj ženi iz Rumunije koja je upravljala supersoničnim avionom. Prva žena u Evropi koja je od Strateške grupe za vazdušni transport SAC (Strategic Aircraft Capability), u okviru Multinacionalne strateške transportne jedinice NATO-a, dobila sertifikat pilota aviona u vazdušnoj bazi „Papa“ u Mađarskoj.

Niz premijera koji je počeo snom jedne mlade žene, koja do kursa Vazduhoplovne akademije nije letela ni putničkim avionom.

O počecima svoje karijere ispričala nam je poručnik komandir Simona Majerean:

Stupila sam u vojni sistem pre 20 godina, čak i ranije. Htela sam da letim tako da opcija koja mi je bila dostupnija, bar na prvi pogled, jer je bila mnogo jeftinija, s jedne strane, a sa druge strane drugačije je pilotirati lovački avion, ili vojni avion uopšte, od pilotiranja običnog aviona. A to me je nagnalo da tražim rešenja za ostvarenje ovog sna.

Poručnik komandir Simona Majerean nam je priznala da kroz obuku prestaješ da se plašiš:

U vazduhoplovstvu ćete čuti izraz „pregledaj svoj let“, odnosno da ga što više puta odvijate u mislima, pre nego što se sprovede u delo. To rade kaskaderi, to je normalno. Imate plan i ne ulazite u avion bez rezervnog plana. Plan imate unapred osmišljen, izvršite ga, imate rezervni plan i tako dalje, nemate vremena da, dok ste u letu, „razmišljate“ previše.

13. marta 2009. godine, Simona Majerean je bila pilot aviona „MiG-21 Lancer“. Prva žena iz Rumunije koja je upravljala supersoničnim avionom nam je opisala to iskustvo:

Ako napravite veoma usko skretanje na veoma visokom nagibu, pri velikoj brzini, možete postići prilično veliko ubrzanje, ne morate biti supersonični da biste to uradili. U supersoničnom letu probijate zvučni prag, ali to nije nešto što osećate u svom telu, ne osećate to kao dodatno gravitaciono ubrzanje. To više osećate na nivou opreme. Bar sa „MIG-21“, ne znam kako je sa „F16“, pričam vam iz svojih sećanja, eto kad se prelazi iz podzvučnog stanja u nadzvučno i prolaziš kroz transzvučno, postoji trenutak kada vam oprema može dati pogrešnu indikaciju, za veoma kratak period, zbog talasa koji se formiraju, pritisaka i tako dalje. Ali to nije toliko zahtevno za telo. Međutim, upravljanje borbenim avionom je zahtevno samo po sebi. Uzmite u obzir da jedan let traje sat ili dva, zavisi od dometa svakog aviona, dok transportni let traje dobrih nekoliko sati, 4, 5, 6, pa čak i 10 sati. Ne biste mogli da letite 10 sati ravno u borbenom avionu, jer je to nešto drugo.

Od 2012. godine više ne leti na „MIG-u” i prešla je na vojni transport „Spartan”. Pitali smo Simonu Majerean kako je doživela ovaj prelaz?

Ne počinjete od nule, jer već imate određena znanja o avijaciji, razlika je u tome što je let s posadom i onda sva ta komunikacija i „crew resourse management“, kako je definisano na specijalizovanom jeziku upravljanje posadom, to je u osnovi element novine, jer sa avionom se lako navikneš. Prelaziš u drugu kategoriju aviona i naučiš da upravljaš tim avionom. To je ono što morate da uradite, ali upravljanje posadom je zaista umetnost. Morate znati da slušate naređenja, a ne samo da ih dajete. Bila sam komandir, bila sam čak i instruktor na „C-17 Globmasteru“, u okviru Odreda strateške transportne avijacije u vojnoj bazi „Papa“, vratila sam se u zemlju i evo počinjem ponovo, ja sam kopilot na „Spartanu“ i obučavam se za ulogu komandanta. Kao što sam i ranije rekla, ne možete izvršiti misiju bilo koje vrste bez ljudi. A onda je veoma važno kako se odnosite i kako održavate ravnotežu između uspešne misije i zadovoljnih ljudi i ispravnog načina razmišljanja: da ti posada pomogne i da se stvari bezbedno odvijaju.

Pošto je toliko radila sa stranim pilotima, poručnik komandir Simona Majerean nam je rekla koji su izazovi rumunskih pilota:

Bilo je vremena kada smo svi imali malo sati leta, u bilo kojoj kategoriji. Naročito su mladi, koji su dolazili iz škole, vrlo malo leteli. Stvari su se promenile, posebno od 2014. I počele su da se vide razlike. Sati letenja su bili brojniji i samim tim se videla promena i u načinu kako su na nas gledale inostrane kolege, jer smo radili izvanredne stvari sa ono malo što smo imali. Ali trudili smo se da održimo korak sa onima koji su imali, neki i na hiljade sati leta. Sećam se da čak i ja kada sam otišla na obuku za letenje avionom „C-17“ u Sjedinjenim Državama, imala sam samo 10 sati leta te godine, a moj partner na treningu, jer smo bili u grupi od dva pilota, bio je Holanđanin koji je leteo 700 sati. Bila su to 4 meseca obuke u kojima sam učila po 12 sati dnevno, da bih dostigla određeni nivo. Postigla sam šta sam naumila, ali je to bio neprekidan napor!  

Iako je letela po celom svetu, poručnik komandir Simona Majerean kaže da se ništa ne može porediti sa osećajem sletanja na svojoj rodnoj zemlji.