Stogodišnjica Velikog ujedinjenja
2018. rumunska unitarna nacionalna država obeležava stogodišnjicu postojanja, što je razlog za praznovanje i radost. Ujedinjenje svih rumunskih pokrajina bilo je etapni proces koji je trajao više vekova. 1600. vladar Mihaj Hrabri, ostvario je kratkotrajno političko ujedinjenje Transilvanije, Moldove i Vlaške. Godinu dana kasnije on je bio ubijen, što je išlo u korist susednih sila, koje nisu se radovale stvaranju nezavisne države koja bi mogla znatno promeniti odnos snaga u regionu.
Mihai Pelin, 28.11.2018, 13:12
2018. rumunska unitarna nacionalna država obeležava stogodišnjicu postojanja, što je razlog za praznovanje i radost. Ujedinjenje svih rumunskih pokrajina bilo je etapni proces koji je trajao više vekova. 1600. vladar Mihaj Hrabri, ostvario je kratkotrajno političko ujedinjenje Transilvanije, Moldove i Vlaške. Godinu dana kasnije on je bio ubijen, što je išlo u korist susednih sila, koje nisu se radovale stvaranju nezavisne države koja bi mogla znatno promeniti odnos snaga u regionu.
1859. godine, za vreme vladavine Aleksandrua Joana Kuze, Moldova i Vlaška su se ponovo ujedinile u novu državu- Rumuniju. Počev od 1866. godine, prvi suveren Rumunije, Karol Prvi od Hohencolerna, modernizuje državu, a 1877, nakon rusko-turskog rata, Rumunija je postigla nezavisnost oslobadjajući se od suzerenstva umirajućeg Otomanskog carstva, posle vekova poslušnosti. Karol Prvi umire 1914., a na presto dolazi njegov sinovac Ferdinand, pod čijom vladavinom Rumunija ulazi u Prvi Svetski Rat, sa ciljem usavršavanja svog nacionalnog jedinstva. Ovaj proces je ispunjen četiri godine kasnije, voljom svih Rumuna iz provincije koje su se do tada našle pod stranom okupacijom.
27. marta 1918. godine, pri kraju Prvog Svetskog Rata, u uslovima raspada Carističke imperije, Savet zemlje- zakonodavno telo Basarabije, glasao je za ujedinjenje ove provincije sa većinskim rumunskim stanovništvom sa matičnom zemljom. Bio je prvi konstitutivni čin stvaranja rumunske unitarne nacionalne države, a krajem iste godine, odnosno 28. novembra, proces je okončan ulaskom Bukovine (na sever-istoku) pod autoritet Bukurešta, u veoma povoljnom evropskom kontekstu.
Nakon što su Centralne sile poražene u Prvom Svetskom Ratu i uz vojnu podršku Kralja Ferdinanda i moralnu i diplomatsku pomoć Kraljice Marije, članovi Generalnog Kongresa Bukovine su jednoglasno glasali u Černovcima za ujedinjenje sa Rumunijom. Posle toga usledilo je ujedinjenje sa ostalim rumunskim pokrajinama, a to su Transilvanija (u centru), Banat, Maramureš i Krišana (na zapadu), koje su do tada bile pod vlašću Habsburške imperije. Na kraju jako teškog procesa, 1. Decembra je nastala Rumunska Unitarna Nacionalna Država.
Na medjunarodnom planu, novi političko-teritorijalni statut Rumunije priznat je sporazumima sklopljenim na Pariskoj Mirovnoj konferenciji (1919.-1920.). Na žalost, ujedinjenje nije predugo trajalo, jer je u leto 1940. godine, usled ultimatuma, Staljinova Moskva pripojila Basarabiju i severnu Bukovinu, koje sada pripadaju bivšim sovjetskim republikama Moldaviji i Ukrajini. Stotine hiljada stanovnika Basarabije izbeglo je tada u manju Rumuniju, desetine hiljada Rumuna je deportovano u Sibir ili Kazahstan, a na upražnjene teritorije okupatori su dovodili koloniste regrutovane iz svih krajeva imperije.
