Petnaestogodišnje članstvo Rumunije u NATO
Zatočenici sovjetskog logora, Rumuni su imali priliku da potvrde njihovu zapadnoevropsku vokaciju u prvim godinama 2000, na kraju postkomunističke tranzicije. Rumunija je postala članica Evropske unije u martu 2004. godine, tri godine nakon članstva u Severoatlansku alijansu. Posle najvećeg proširenja Severoatlanske alijanse broj zemalja članica je povećan sa 19 na 26. Na novembarskom Samitu 2002. godine u Pragu poziv da se pridruže najuspešnijoj vojno-političkoj alijansi u istoriji primile su Bugarska, Estonija, Litvanija, Letonija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Bukurešt je počeo pripreme u oktobru 1990. godine kada je uspostavio diplomatske odnose sa NATO paktom i nastavio zatim zahtevom za priključenje tri godine kasnije. Do tada podeljena rumunska politička klasa na unutrašnjem planu i javno mnjenje delovali su u potpunom konsenzusu. Sve važne političke snage na vlasti ili iz opozicije opredelile su se bez rezerve za evropsku i evroatlansku integraciju, jedinu garanciju prosperiteta i bezbednosti zemlje. Šef rumunske države u vreme ulaska u Alijansu bio je bivši komunistički ministar Jon Ilijesku školovan u Moskvi i često optužen za rusofiliju. Rumunija je 1994. godine postala prva država koja je donela odluku o učešću u Mirovnom programu koji je odigrao važnu ulogu u pripremama za pristupanje Alijansi. Medjutim usledio je hladni tuš na samitu u Madridu 1999. godine, kada su iz bivšeg komunističkog istoka pozive na priključenje dobile samo Češka, Poljska i Madjarska. Vojni i politički analitičari ocenili su da je Rumunija zamalo propustila šansu, ali da će u narednom talasu biti na čelu liste. Geostrateški položaj, vojni potencijal i nedvosmisleno zapadnoevropsko operdeljenje javnog mnjenja bili su najaći aduti. Pripadnost Severoatlanskoj alijansi ojačana je i privilegovanim strateškim partnerstvom Bukurešta i Vašingtona. Rumunija na svojoj teritoriji ima američke vojne baze i komponente antiraketnog stita i, zajedno sa američkim kolegama, njeni vojnici učestvuju u manevrima i medjunarodnim misijama. Aktuelni ministar odbrane Gabrijel Leš je naglasio da je Rumunija vojno spremnija nego pre 15 godina. Skoro 1000 rumunskih vojnika učestvuje u spoljnim misijama, a ranije naša zemlja je imala skoro 2000. Ministar je podsetio da je na ratnim poprištima poginulo 29 rumunskih vojnika i 180 je ranjeno i dodao da u slučaju jednog realnog rata, vojska ima dovoljne zalihe oružija i municije da odoli neprijatelju do intervencije partnera iz Severoatlanske alijanse.
Bogdan Matei, 01.04.2019, 11:44
Zatočenici sovjetskog logora, Rumuni su imali priliku da potvrde njihovu zapadnoevropsku vokaciju u prvim godinama 2000, na kraju postkomunističke tranzicije. Rumunija je postala članica Evropske unije u martu 2004. godine, tri godine nakon članstva u Severoatlansku alijansu. Posle najvećeg proširenja Severoatlanske alijanse broj zemalja članica je povećan sa 19 na 26. Na novembarskom Samitu 2002. godine u Pragu poziv da se pridruže najuspešnijoj vojno-političkoj alijansi u istoriji primile su Bugarska, Estonija, Litvanija, Letonija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Bukurešt je počeo pripreme u oktobru 1990. godine kada je uspostavio diplomatske odnose sa NATO paktom i nastavio zatim zahtevom za priključenje tri godine kasnije. Do tada podeljena rumunska politička klasa na unutrašnjem planu i javno mnjenje delovali su u potpunom konsenzusu. Sve važne političke snage na vlasti ili iz opozicije opredelile su se bez rezerve za evropsku i evroatlansku integraciju, jedinu garanciju prosperiteta i bezbednosti zemlje. Šef rumunske države u vreme ulaska u Alijansu bio je bivši komunistički ministar Jon Ilijesku školovan u Moskvi i često optužen za rusofiliju. Rumunija je 1994. godine postala prva država koja je donela odluku o učešću u Mirovnom programu koji je odigrao važnu ulogu u pripremama za pristupanje Alijansi. Medjutim usledio je hladni tuš na samitu u Madridu 1999. godine, kada su iz bivšeg komunističkog istoka pozive na priključenje dobile samo Češka, Poljska i Madjarska. Vojni i politički analitičari ocenili su da je Rumunija zamalo propustila šansu, ali da će u narednom talasu biti na čelu liste. Geostrateški položaj, vojni potencijal i nedvosmisleno zapadnoevropsko operdeljenje javnog mnjenja bili su najaći aduti. Pripadnost Severoatlanskoj alijansi ojačana je i privilegovanim strateškim partnerstvom Bukurešta i Vašingtona. Rumunija na svojoj teritoriji ima američke vojne baze i komponente antiraketnog stita i, zajedno sa američkim kolegama, njeni vojnici učestvuju u manevrima i medjunarodnim misijama. Aktuelni ministar odbrane Gabrijel Leš je naglasio da je Rumunija vojno spremnija nego pre 15 godina. Skoro 1000 rumunskih vojnika učestvuje u spoljnim misijama, a ranije naša zemlja je imala skoro 2000. Ministar je podsetio da je na ratnim poprištima poginulo 29 rumunskih vojnika i 180 je ranjeno i dodao da u slučaju jednog realnog rata, vojska ima dovoljne zalihe oružija i municije da odoli neprijatelju do intervencije partnera iz Severoatlanske alijanse.
