Potreba, i u Rumuniji, za Nacionalnom hramom (05.11.2025)

Rumunija je bila jedina većinski pravoslavna zemlja na svetu koja nije imala Nacionalnan hram, iako je ideja o izgradnji takvog zdanja postojala još od 19. veka.

Dragana Diamandi и Roxana Vasile, 05.11.2025, 12:37

Rumunija je bila jedina većinski pravoslavna zemlja na svetu koja nije imala Nacionalan hram, iako je ideja o izgradnji takvog zdanja postojala još od 19. veka.
Portparol Rumunske patrijaršije, Adrijan Agači, pojašnjava:
„Prvi koji je govorio o potrebi izgradnje Nacionalnog hrama bio je nacionalni pesnik Mihaj Eminesku, koji je odmah nakon Rata za nezavisnost (1877–1878) izjavio da bi takvo crkveno zdanje bilo neophodno.“

Kasnije je kralj Karol I, 1884. godine, doneo prvi zakon o izgradnji Nacionalne katedrale i za tu svrhu izdvojio 5% bruto domaćeg proizvoda Kraljevine Rumunije.

Međutim, zbog dva svetska rata, a zatim i komunističkog perioda, projekat nije mogao biti realizovan.

Izuzetak je bila epoha patrijarha Mirona Kristee, koji je pokušao da pronađe odgovarajuću lokaciju za izgradnju Nacionalne katedrale i prvi upotrebio naziv „Hram spasa naroda“, podrazumevajući pod tim sticanje nezavisnosti i oslobođenje rumunskog naroda iz teškog perioda kroz koji je upravo prošao.

Dakle,osim tog kratkog pokušaja, projekat izgradnje hrama je stagnirao sve do posle Revolucije 1989. godine.

O toj ideji se govorilo sve manje, a kako su mogućnosti bile ograničene, stvari nisu tekle onako kako se želelo.
Međutim, od 1990. godine, ideja o projektovanju Nacionalne katedrale počela je sve više da dobija oblik, prvobitno pod vođstvom pokojnog patrijarha Teoktista, a zatim, od 2007. godine, više nije bila samo ideja ili koncept, već je postala stvarnost pod pokroviteljstvom patrijarha Danijela.”

Prema mišljenju Katalina Rajua, vanrednog profesora na Univerzitetu u Bukureštu, rumunsko društvo je do tada zaostajalo u ovom pogledu – u pogledu postojanja centralnog verskog zdanja, simboličnog za pravoslavnu veru, koja definiše religijski identitet većine stanovništva i koja, kulturno gledano, dominira istorijom Rumuna. Stoga je Nacionalni hram – on veruje – s jedne strane rezime istorije, a s druge strane mesto gde će se od sada okupljati celokupno rumunsko društvo, ne nužno samo pravoslavno, da bi se osećalo kao zajednica vere.
Katalin Raju:

„Skoro sve većinski pravoslavne zemlje imale su ovu ambiciju otprilike u isto vreme kao i mi — krajem 19. veka, kada su se evropske nacije, naročito one pravoslavne, odvajale od različitih imperija i razvijale nacionalnu, individualističku svest.

One su pokušavale da izgrade hram koji je, naravno, verski simbol, ali istovremeno i politički, u širem smislu reči — simbol izgradnje nacije i načina da se pokaže sopstveni identitet pred istorijom.

A kako je Rumunija u tom pogledu zaostajala — Bugarska ima takav hram, Srbija takođe, Gruzija je izgradila svoj nedavno, počevši radove pre 10–15 godina, a sada je već završen — smatram da Rumunija sada ulazi u red tih većinski pravoslavnih zemalja koje zatvaraju jedno istorijsko poglavlje, ono koje je, kao što sam rekao, zahtevalo izgradnju simbola verskog, kulturnog i istorijskog identiteta.“

Većina Rumuna je sa ponosom, radošću i nadom dočekala izgradnju hrama, ali je bilo i mnogo onih koji su kritikovali ovu inicijativu. Njihova glavna zamerka je da su javna sredstva uptrebljena za izgradnju impozantnog verskog izdanja trebala biti namenjena infrastrukturnim projektima u saobraćaju, obrazovanju ili zdravstvu, koji su veoma važni za zemlju.

Poznati slogan „Hoćemo bolnice, a ne hram!“ ili refren pesme „Bog više voli drvo i male prostore“, iz anti-hramske pesme pop-rok grupe Taxi, izražavaju nezadovoljstvo protivnika ovog projekta. To su dve različite stvari kontraargumentuje vanredni profesor dr Katalin Raju:

,,Crkve i bolnice jesu i treba da se tretiraju kao komplementarne stvari, ne bih ih stavljao u suprotnost. Čini mi se da je to prilično opasan silogizam ali, na moje iznenađenje, da istaknem i pozitivnu stvar, među kritičarima koji su se izražavali kroz takve slogane, video sam ljude koji su zaista impresionirani što je ova građevina dovedena do kraja, što izgleda vrlo lepo i što će predstavljati simbol Bukurešta i Rumunije. Verujem da se mnogi od njih više i ne prepoznaju u tim sloganima. Videli su, zapravo, da je Crkva preuzela odgovornost za jedan veliki projekat – i to ne samo u materijalnom smislu, već i kao projekat identiteta – koji je završila mnogo koherentnije, mnogo efikasnije od države. I mislim da bi to trebalo da nas natera da se zapitamo: zašto Crkva uspeva, a država ponekad ne može da održi isti tempo?“

Pred kraj 2007. godine, patrijarh Danijel je položio kamen temeljac nove zgrade, a od kraja 2010. godine počela je stvarna izgradnja Nacionalnog hrama. Prema rečima portparola Rumunske patrijaršije, oca Adrijana Agačija, troškovi do sada iznose samo 270 miliona evra, s obzirom na to da su radovi u ogromnoj meri završeni, a, pored toga, ovaj novac je potrošen tokom 15 godina. Štaviše, iznos je mali u poređenju sa drugim relativno sličnim radovima, kao što je, na primer, restauracija katedrale Notr Dam u Parizu. Novac za mesto u Bukureštu došao je iz centralnog i lokalnog budžeta, ali i iz sopstvenih sredstava Crkve i od donacija vernika, za koje – kaže Katalin Raju – izgradnja katedrale predstavlja trijumf:

„Društvo treba da shvati da je Crkva uz njega, jer je dovela ovaj projekat do kraja uprkos brojnim poteškoćama – bilo je otpora, ponekad ne samo od javnosti, već i od strane pojedinih političara, koji su pokazivali otpor ili ravnodušnost – i da je Crkva relevantna institucija u društvu sve dok zna da postavi na javnu agendu jedan ovakav projekat ne samo u materijalnom, već i u duhovnom smislu, i da ga uspešno privede kraju.“

Hram spasa naroda će za desetine, možda i stotine godina, pojačati svoju auru i učvrstiti svoj status vodećeg mesta bogosluženja u Rumuniji – mišljenje je kolege novinara. Međutim, početak je napravljen – nakon više od 150 godina u kojima je bio samo san, sada hram postoji. On čuva prestonicu evropske i hrišćanske zemlje, latinskog i pravoslavnog naroda.