Kulturni turizam: uživanje kroz nasleđe

Poslednjih godina poraslo je interesovanje za stare plemićke rezidencije u Rumuniji. Bilo da se radi o sve većem broju znatiželjnika koji prolaze kroz sela u potrazi za starim vilama, ili pak preduzetnicima koji započinju avanturu vraćanja nekadašnje lepote ovakvim zgradama, vidi se struja sve više i više ponovnog otkrivanja zamkova i vangradskih plemićkih rezidencija.

Daniel Onea, 30.03.2023, 14:11

Rumunija ima veoma veliku prednost na tržištu izgrađenog kulturnog nasleđa, posebno u kontekstualnoj definiciji, kaže Alina Kičudjan, predsednica Asocijacije ARCHE: Imamo apsolutno jedinstvene prirodne i antropogene pejzaže. Oni koje srećem spadaju u kategoriju turista koji traže nešto više od čuvenih spomenika. Da smo standardna turistička agencija, najverovatnije bismo posetili Bukurešt, otišli ​​na jednodnevni izlet negde u dolinu Prahova, pogledali zamak Bran, zamak Peleš i možda deltu Dunava, ako vreme dozvoljava. Ali mi nudimo autentična iskustva, u smislu da bismo, ako bismo išli od Bukurešta na sever, stali na Posed Kantakuzino, iz Floreštija. Smešten u blizini Ploeštija, to je impresivna oblast od 150 hektara, nekadašnji lovački park, park za šetnje, glavna zgrada i pomoćne zgrade. Tu ne bismo posetili samo mesto i prošetali se po ovom lepom posedu. Turista bi upoznao članove mesne zajednice, decu i mlade iz opštine koji dolaze svake nedelje kada im fondacija koja upravlja tim područjem predloži neku aktivnost i tako bi otkrili pravu Rumuniju i uživali u svežini ideja onih koji su živeli na selu i imaju drugačiju vezu sa prirodom, drugačiji ugao gledanja na stvari, što mi se čini najlepšim i najpoučljivijim turističkim iskustvom. Mnogo je situacija u kojima se od mene zapravo traže takva iskustva, posebno od partnera koje imamo u Evropi“.

Na severoistoku Rumunije, u županiji Jaši, nalazi se opština Cibanešti. Ovde se ističe arhitektonski spomenik podignut početkom 19. veka. Sagradila ga je plemićka porodica Karp, poreklom iz baltičkih zemalja, koji su se doselili u 16. veku. To je još jedno mesto gde se poznavanje nasleđa prepliće sa fascinantnim univerzumom lokalnih zanatlija. Alina Kičudjan, predsednica Udruženja ARCHE: Tamo svake godine naši partneri i prijatelji organizuju događaje, održavaju letnju školu i imaju pun višegodišnji program pod nazivom: Kalimo gvožđe u dvorcu“. Ako idemo tamo, najverovatnije bismo se sreli sa zanatlijama koji zapravo rade i mi bismo učestvovali u punom doživljaju. To je iskustvo u kojem vidite zanatlije u njihovoj radionici i onda imate sreće da vidite da se elementi odatle polako integrišu u proces restauracije istorijskog spomenika. Odlazeći do drugog dela Rumunije, u južnoj Transilvaniji, u Apošu, za turiste koji dolaze sa porodicom, ime deteta može lepo da se ispiše na pločici koju je napravio tradicionalni majstor. Imamo mnoštvo varijanti. Važno je tražiti ovakvu aktivnost koja se sve više ceni. Kroz luk vremena između onih koji su oduvek živeli tako i savremenog života mogu izaći zaista lepe i poučne stvari, posebno za mlađe generacije.“

Udruženje ARCHE je nevladina, neprofitna organizacija koja se bavi istraživanjem, konzervacijom, unapređenjem i promocijom kulturnog nasleđa. U okviru ove organizacije razvijen je jedini program za ponovno otkrivanje manje poznatih dvoraca u Rumuniji: Castle Break. Bilo je to pre deset godina. Trenutno velike turističke agencije pokušavaju da ove spomenike, od kojih su neki dostupni, integrišu u pakete koje nude svojim klijentima. Štaviše, profil turista se takođe promenio tokom vremena, kaže Alina Kičudjan, predsednica Asocijacije ARCHE: Ono što primećujem, bar nakon perioda pandemije, jeste da ljudi više ne traže čisto estetsko otkriće, već žele da ostave svoj trag na prelepom mestu koje posećuju. Prošle godine, čak pre dve godine, predložili smo mnoge inicijative kroz koje bi turista mogao da postane baštovan na jedno popodne, nakon dobijanja potrebnih dozvola. Ne može svako raditi u istorijskoj bašti, pa je iskustvo utoliko vrednije, s obzirom da poštuje sve procedure i pravila koja su na snazi. Zato u jesen i proleće sadimo, čistimo baštu i znamo da naše prisustvo i poseta tamo ostaje i traje. To je lepota nasleđa. Jednom kada stignete na takvo mesto, shvatite da su pred vama stotine godina rada, da biste na kraju imali domen ili spomenik o kome je reč. Dakle, imamo angažovani turizam, a strani turisti ga traže. Navikli su da učestvuju, imaju prilično aktivan život. Oni su mladi ljudi, u punoj snazi, a onda i mi pokušavamo da ponudimo takva standardizovana iskustva u Rumuniji, ali najčešće na zahtev. Imamo interdisciplinarni tim, arhitekte, istoričare, istoričare umetnosti, ljude iz komunikologije, svih zanata vezanih za kulturno nasleđe. Možemo da idemo zajedno sa njima da objasnimo stvarne priče, a ne samo bajke ili legende tog mesta. Naučiće nešto i jesti direktno od obližnjeg farmera ili sa lokalnog gastronomskog punkta. Malo se radi u bašti, na otvorenom. Očigledno, prelepe slike će neizbežno biti tu, ali iskustvo je potpuno“.

Govoreći o reakciji turista na posetu Rumuniji, Alina Kičudjan, predsednica Udruženja ARCHE, sa zadovoljstvom se priseća projekta stručnog usavršavanja mladih ljudi koji su za svoju karijeru izabrali poslove koji su karakteristični za nasleđe. Tad je pratila grupu iz Holandije u poseti centra Bukurešta: Posetu nije vodio neko isključivo specijalizovan kao vodič, već jedan od naših kolega, arhitekta, sa specijalizacijom za kreativno pisanje u Londonu. Nisu mogli da zamisle da Bukurešt ima toliko toga da ponudi. Mešavina stilova, kultura, velikodušnost ljudi u objašnjavanju čine tip doživljaja koji ostavlja utisak na čoveka kada stigne u Rumuniju. Veoma je prijatno iznenađen onim što zatekne i možda je to lepota Rumunije i njenih mesta, uključujući i glavni grad. Činjenica da može da iznenadi, jer ne razumeš tačno sa sajtova šta te čeka. Možda čak ni iz emisije koju zajedno pravimo nije baš jasno šta tamo možeš da nađeš. Tačnije, očigledno je da moraš da dođeš otvorenog uma i da dozvoliš sebi da budeš iznenađen.„

Na teritoriji Rumunije danas je sačuvano oko hiljadu nekadašnjih vangradskih rezidencija lokalnih elita, od 16. veka do prve polovine 20. veka. Neki su restaurirani, neki su u raspadanju, a drugi su predmet sudskih sporova između naslednika. U gradovima postoje i dvorci, a u nekima od njih su muzeji ili se organizuju razne manifestacije.