Novi dokumentarni film Tudora Platona (20.09.2025)

Intimna i dirljiva priča o komunikaciji između generacija, dokumentarni film „Skoro savršena porodica“, u režiji Tudora Platona i produkciji kompanije microFilm, nedavno je premijerno prikazan u Rumuniji.

Dragana Diamandi и Corina Sabău, 20.09.2025, 09:00

Intimna i dirljiva priča o komunikaciji između generacija, dokumentarni film „Skoro savršena porodica“, u režiji Tudora Platona i produkciji kompanije microFilm, nedavno je premijerno prikazan u Rumuniji. Film, predstavljen na međunarodnim festivalima kao što su Međunarodni festival dokumentarnog filma u Jiglavi (Češka) i DocPoint Helsinki (Finska), takođe imao je seriju specijalnih projekcija u Bukureštu i širom zemlje, uz učešće filmske ekipe. Dokumentarac je pretpremijerno prikazan u Jašiju tokom 16. izdanja Rumunskih filmskih večeri, i u Sibijuu i Blažu, na ESTE Filmul de Miercuri. 
Vest o razvodu njegovih roditelja, nakon 30 godina braka, podstakla je Tudora Platona da preispita odnose u svom okruženju, koristeći kameru – svog najjačeg saveznika.


Tudor Platon:

 „Jednog dana došla je mama kod mene u Bukurešt i rekla mi da je tata otišao od kuće. Bio je to prilično intenzivan trenutak za mene i tada sam osetio potrebu da uzmem kameru i snimam  ono šta se dešava oko mene. Od tog trenutka sam počeo da snimam, od kada mi je majka saopštila tu vest. Tako su se stvari odvijale.Tako je sve počelo, od ove moje potrebe da koristim kameru kada osetim da se nešto intenzivno emotivno dešava oko mene. I mogu reći da, kamera mi daje hrabrost, s vremena na vreme mi pomaže da obratim pažnju na druge stvari, ne samo na one koje se dešavaju pored mene. I to mi donosi neke trenutke predaha, pomaže mi, na taj način, da prestanem da sve shvatam ozbiljno. Kamera, za mene, funkcioniše kao posrednik i pomaže mi da sve sagledam retrospektivno, mogu da se vratim trenucima iz prošlosti. Očigledno, to ima mnogo veze sa dnevnikom, i za sada zaista ne mogu da se odreknem te navike, da nosim kameru sa sobom. Čak sam i folder u kojem čuvam snimke nazvao ‘video dnevnik’.”


„Kako je moja porodica prolazila kroz brojne promene, snimao sam sve meni bliske ljude u intimnim razgovorima i trenucima ranjivosti, kako bih razumeo svoje roditelje i prevazišao strah od zasnivanja sopstvene porodice”, kaže Tudor Platon – reditelj, scenarista i direktor fotografije filma.


Dubina koju Tudor Platon unosi u priče koje kamera beleži pretvara ih u diskurs o međugeneracijskim traumama – temi koja je malo istražena u rumunskoj kinematografiji.



Tudor Platon:

„Bilo je veoma emotivno. Počeo sam da snimam 2018., a montažu  sam završio 2023. Ali dve priče iz filmu, priča o odnosu mojih roditelja i priča između mene i Karle, nisu počele u isto vreme. Sve je počelo vešću o razvodu mojih roditelja i tada je usledio period kada sam pokušavao da razumem šta se dešava, uz pomoć kamere koja mi je bila stalno pri ruci. Zatim se, postepeno počela oblikovati i moja veza sa Karlom, i gledajući ovaj film shvatio sam da je to kao da gledam na svoj život iz proteklih nekoliko godina, posebno zato što postoje neki trenuci tamo, tokom moje veze sa Karlom, koji veoma jasno označavaju hronološki put, uključujući i činjenicu da smo na kraju dobili dete. Što se tiče generacija i priča o dva para u filmu, mislim da postoji prilično velika razlika između moje generacije i generacije mojih roditelja. Iako postoje teži momenti u mojoj vezi sa Karlom, čini mi se da je „Veoma važno da uspemo da izrazimo, da artikulišemo ono šta nam se dešava, šta osećamo.“ Takođe uspevamo da razgovaramo o stvarima koje nam ne prijaju i čini mi se da i moji prijatelji pokušavaju da rade isto. To je obrazac sa kojim nisam odrastao. Kod kuće sam odrastao uz neke veoma dugačke tišine koje su prisutne i u filmu, tišine iz kojih nisam mogao ništa da razume, iako su bile veoma intenzivne. A kamera mi je dala malo hrabrosti da mogu sve to mnogo bolje da izrazim.”



Montažu filma potpisuju Delija Oniga i Marija Salomija, dok su za dizajn zvuka bili zaduženi Joan Filip i Dan-Štefan Rukereanu. Režija, scenario i slika pripadaju Tudoru Platonu. Producenti: Karla Fotea, Ada Solomon, Tudor Platon. 
Tudor Platon, član Evropske filmske akademije, debitovao je kao reditelj filmom „Kuća sa lutkama” (Casa cu păpuși), koji je imao premijeru 2020. godine u takmičarskom programu dokumentarnih filmova na Filmskom festivalu u Sarajevu, a zatim je prikazan i na Transilvania International Film Festival, Zagreb Dox, Astra Film Festival i Biografilm Festival.
Kao direktor fotografije, radio je na više od 20 filmova – kako dokumentarnih, tako i igranih – među kojima su: „Nova godina koja nije bila“ (režija Bogdan Murešanu), „Božićni poklon“ (režija Bogdan Murešanu), „16:15 -Kraj sveta“ (režija Gabi Šarga i Katalin Rotaru) ili „Arsenije. Život posle smrti” (režija Aleksandru Solomon).