Nasilje i drugi demoni

Bilo da je u pitanju fizičko, seksualno, kulturno, duhovno ili sajber nasilje, uvek govorimo o moći, kontroli. Nasilje je proces koji se ponavlja. Često nasilje degeneriše i može čak dovesti do ubistva. Ova bolesna igra kontrole i moći ostavlja duboke traume u duši žrtve. Šta je psihičko nasilje u porodici? Koje su faze ovog procesa?

Luiza Moldovan, 12.01.2022, 15:18

Kristina Nastase je iskusni psihoterapeut i objašnjava: Psihološki, nasilje u porodici uključuje namerno ponašanje ili radnju koja koristi fizičku ili emotivnu prinudu na drugog člana porodice kako bi se nametnula moć i kontrola nad njim ili njom. Dakle, zlostavljanje. Čini se da je nasilje u porodici proces koji se ponavlja. To je kao niz uvredljivih ponašanja koja, kada se jednom jave, postaju predvidljiva. Ova situacija je podeljena na četiri faze koje se nalaze i u ponašanju agresora i u ponašanju žrtve. U prvoj fazi se javlja pritisak. Žrtva se oseća nelagodno, pokušava da poboljša klimu i pazi na svoje gestove i ponašanja. U drugoj fazi, fazi agresije, žrtva se oseća poniženo, tužno i ima osećaj da je situacija nepravedna, da drugi uvek dobija ono što želi. Treća faza, pravdanje, je kada žrtva pokušava da razume objašnjenja i pomogne agresoru da se promeni. Žrtva sumnja u sopstveno viđenje situacije i oseća se odgovornom za situaciju. U četvrtoj fazi, fazi pomirenja (ili medeni mesec) žrtva pruža šansu agresoru. Pomaže mu, posmatra njegove napore i veruje da će agresor promeniti svoje navike. Rumunija, na žalost, zauzima vodeće mesto u Evropskoj Uniji po pitanju nasilja u porodici. Svakih 30 sekundi jedna žena je pretučena, a 3 od deset žena su psihički ili fizički napadnute od svoje 15. godine. Druga statistika Evropske Unije pokazuje da u Rumuniji svakog sata dvoje dece budu žrtve nasilja u porodici i da se u 86% prijavljenih slučajeva zlostavljanje dece dešava u porodici. Samo jedan od 9 roditelja ne bi udarilo svoje dete, a 50% kaže da to radi zbog dobrobiti deteta. 63% dece je reklo da su ih roditelji bar jednom udarili“.

Možda izgleda paradoksalno, ali žrtva, iako više puta zlostavljana, ne napušta agresora. Prevarena njegovim kasnijem ponašanjem, njegovim obećanjima, žrtva pristaje da mu pruži još jednu šansu. Zatim još jednu. Kristina Nastase: Postoji faza u procesu nasilja u porodici, koja se zove medeni mesec, kada nasilnik menja svoje ponašanje prema žrtvi samo da bi je sprečio da napusti vezu. Agresori mogu da izraze ono što izgleda kao iskreno kajanje, mogu da tvrde da traže stručnu pomoć, pa čak i da se ponašaju kao osoba puna ljubavi i brige, da bi povratili poverenje žrtve. Ne zaboravimo da je žrtva nakon agresije i potpuno je konfuzna. Dobrota, obećanja i zakletve da je više neće udariti mogu naterati žrtvu da veruje da veza može biti spašena. Veoma je važno da žrtve shvate da one nisu uzrok zlostavljanja koje im je usmereno, da ne treba da imaju taj osećaj krivice u odnosu sa agresorom, osećanje koje ih drži u ovom začaranom krugu“.

Zlostavljanje može imati različite oblike, upozorava Kristina Nastase: Poznato je nekoliko oblika nasilja u porodici. Fizičko nasilje je najočigledniji oblik i odnosi se na telesne porodice. Seksualno nasilje podrazumeva seksualne radnje bez pristanka žrtve, pred ostalim članovima porodice ili pred decom. Psihološko nasilje obuhvata ozbiljne pretnje, prinudu, lišavanje slobode, maltretiranje, emocionalne ucene, ponižavanje, ismevanje, korišćenje dece kao sredstvo pritiska. Društveno nasilje podrazumeva izolaciju žrtve, zabranom ili ograničavanjem kontakta sa porodicom ili prijateljima. Ekonomsko nasilje je zabrana rada, ograničavanje žrtve pristupu novcu, ličnim stvarima, hrani, telefonu, svim onim stvarima koje te čine samostalnim. Duhovno nasilje se odnosi na zabranu prava govora maternjeg jezika ili primoravanje na verske prakse koje su žrtvi neprihvatljive. Pojavio se i novi tip nasilja u porodici — sajber nasilje. Reč je o uznemiravanju online, koje podrazumeva praćenje i presretanje različitih elektronskih naprava, bez pristanka žrtve. Dakle, iz pozicije kontrole i moći“.

Emotivna ucena, izazivanje krivice, stalno ponavljanje prošlih grešaka žrtve, manipulacija, prinuda. To sve je nametanje krivice, guilt tripping“: Guilt tripping je deo nasilja u porodici koje se zove emotivno nasilje, i za razliku od fizičkog nasilja, ovo je dug proces koji žrtva ne primećuje i počinje da ga smatra normalnim stanjem svari. U suštini, ovo je oblik verbalne ili neverbalne komunikacije, u kojoj nasilnik pokušava da izazove osećanje krivice kod žrtve u nastojanju da kontroliše njeno ponašanje. Ovo je jasni oblik psihološke manipulacije i prinude i mogu se prepoznati u sledećim situacijama: kada se komentariše i sugeriše da nisu radili toliko dobro ili mnogo kao agresor, kada se govori o greškama koje je žrtva načinila u prošlosti, kada ih podsećaju na usluge, kada se ponašaju kao da su besni a zatim negiraju da postoji problem, kada se javlja tretman ćutanja, pokazujući jasno govorom tela, tonom glasa i izrazom lica da se ne odobravaju ono što žrtva čini. Izazivanje osećaja krivice može se koristiti da partner uradi ono što agresor želi, ali ima cenu: može naterati drugu osobu da se oseća izmanipulisano“.

Deca su najviše izložena i najlakše povređena. Deca su savršene žrtve, jer nemaju referentni odnos. Zlostavljana deca čak misle da je to normalno. Koje su posledice fizičke, psihičke ili druge agresije na decu, reći će nam psiholog Kristina Nastase: Deca često ostaju lojalna nasilnom roditelju ili staratelju, jer se plaše šta će se desiti ako se prijavi zlostavljanje. Emotivno zlostavljano dete može misliti da je vređanje ili odbijanje nežnosti normalno. Moguće je da neće nikom reći o zlostavljanju, jer smatra da je njihovo iskustvo normalno ponašanje. Praktično dete često misli da je odgovorno za zlostavljanje i da to znači da je nevoljeno i neželjeno. Samo poređenjem sa porodicama prijatelja, samo razgovorom u školi može razumeti da ono što proživljava je toksično. Posledice ovog nasilja nad decom mogu biti ozbiljne i mogu da opstanu do odraslog doba. Ovakvo dete može imati problema sa privrženošću. Takođe, deca mogu biti izložena povećanom riziku od loših odnosa sa vršnjacima, mogu imati probleme po pitanju intimnosti, poteškoće u rešavanju sukoba, agresivnost u odnosima, antisocijalno ponašanje, čak i probleme delikvencije, zavisnosti, agresivno ponašanje i, bez adekvatne intervencije, osobe zlostavljane u detinjstvu imaju veći rizik da zlostavljaju svoju decu nego osobe koje nisu bile zlostavljane“.