Nekonvencionalne terapije za decu sa specijalnim potrebama
Deca sa specijalnim potrebama, kojoj je u prvim godinama života, potrebna pomoć roditelja, treba, vremenom, da nauče kako da postanu nezavisna, da bi u datom trenutku zaradila za život. U tom cilju, asocijacije koje podržavaju ovu decu blagovremeno organizuju aktivnosti i tečajeve u tom smislu. Vaspitni Centar Raluka” u rumunskom gradu Kluž namenjen je podržavanju mladima koji boluju od Downovog sindroma. Centar je osnovala Adrijana Avram zajedno sa suprugom, nakon što su odlučili da pomažu mladima i svojoj kčeri Raluki. Po završetku škole, Raluka je ostala van društva, jer se nije mogla zaposliti, smatra njena majka Adrijana Avram: «U proleće 2013. godine, kada smo odlučili da za decu sa specijalnim potrebama uredimo polu-profesionalnu kuhinju, videli smo da se ovi mladi ljudi, zajedno sa iskusnim kuvarima, veoma dobro snalaze u kuhinji. Tim povodom odlučili smo da odustanemo od sendviša i da ručak spremamo u našem centru. Od tada, naši mladi sa specijalnim potrebama spremaju svakoga dana ručak, po rotacionom sistemu.»
Christine Leșcu, 17.09.2014, 11:29
Deca sa specijalnim potrebama, kojoj je u prvim godinama života, potrebna pomoć roditelja, treba, vremenom, da nauče kako da postanu nezavisna, da bi u datom trenutku zaradila za život. U tom cilju, asocijacije koje podržavaju ovu decu blagovremeno organizuju aktivnosti i tečajeve u tom smislu. Vaspitni Centar Raluka” u rumunskom gradu Kluž namenjen je podržavanju mladima koji boluju od Downovog sindroma. Centar je osnovala Adrijana Avram zajedno sa suprugom, nakon što su odlučili da pomažu mladima i svojoj kčeri Raluki. Po završetku škole, Raluka je ostala van društva, jer se nije mogla zaposliti, smatra njena majka Adrijana Avram: «U proleće 2013. godine, kada smo odlučili da za decu sa specijalnim potrebama uredimo polu-profesionalnu kuhinju, videli smo da se ovi mladi ljudi, zajedno sa iskusnim kuvarima, veoma dobro snalaze u kuhinji. Tim povodom odlučili smo da odustanemo od sendviša i da ručak spremamo u našem centru. Od tada, naši mladi sa specijalnim potrebama spremaju svakoga dana ručak, po rotacionom sistemu.»
Sem kuvanja ručka, mladi koji dolaze u Vaspitni centar Raluka vole da slikaju, da realizuju cvetne dekoracije i praznične ukrase, rekla nam je Adrijana Avram: «Ove godine završili smo kurs uredjenja enterijera i aranžiranja cveća za koji dodeljujemo priznatu diplomu. Sada organizujemo i kurseve za radnike u oblasti trgovine, ali istina je da šanse ovih mladih ljudi da se zaposle su veoma male. Razlog je nepoznavanje potencijala ovih ljudi, jer svima se žuri i niko nema strpljenja sa osobama koje boluju od Downovog sindroma. Odlučili smo da ove godine otvorimo zaštićenu jedinicu gde da rade sve osobe koje pohadjaju kurseve našeg centra. Istina je da se suočavamo sa mnoštvom predrasuda i nepoverenja.»
Bolje poznata u inostranstvu nego u Rumuniji, disleksija, to jest poremećaj čitanja, postane vidljiva tek u prvim razredima. Prema tome, disleksija se pojavljuje kod dece sa normalnim koeficijentom inteligencije i manifestuje se teškoćama prilikom čitanja, pisanja i sastavljanja teksta ili kao diskalkulija, to jest kao poremećaj sposobnosti računanja. Za decu koja pate od ovih bolesti, ali i za njihove roditelje, OMV Rumunija organizovao je prvi dečiji kamp, sa ciljem razvoja lićnosti i kreativnosti dece i tinejdžera koji pate od disleksije ili diskalkulije, pomoću Rumunske asocijacije za decu koja pate od disleksije. Pomenuti kamp je jedna od aktivnosti socijalnog programa kampanije «Idi dalje čitajući», prvi program u Rumuniji za osobe koje pate zbog disleksije. Andjela Joan, glumica-osnivač Asocijacije Bukurešt za decu sa disleksijom» i majka devojčice sa ovim sindromom, govorila nam je o strukturi pomenutog kampa: «Kamp ima dva odseka. U prvoj etapi, ovde su bila deca uzrasta do 10 godina zajedno sa grupom starije braće koji su imali isti sindrom teškoće učenja, ali uspeli su da ga prebrode. Medju njima je bila i mlada koja je imala disleksiju, a danas je psiholog, jer je uspela da prebrode sve teškoće i postane stručnjak upravo u oblasti koja joj je stvorila toliko problema. U drugi odsek kampa uključena su deca uzrasta do 15 godina, takodje, sa grupom starije braće. Vežbe u kampu su imale za cilj poznavanje i samopoznavanje, kao i uspostavljanje odnosa izmedju roditelja i dece. U stvari, to je bio kamp za roditelje sa decom sa disleksijom, jer su roditelji uspeli da shvate i vide da, sem problema koje imaju u školi, deca su izuzetna.»
Dokaz u tom smislu je da deca sa disleksijom, kao kompenzaciju, imaju umetnički talenat, koji mogu razvijati ako imaju poverenje u sebe i u roditelje. Dakle, sa puno poverenja u veštinu dece i bez predrasuda, društvo može otvorenim rukama primiti ovu decu, kao bilo koje mlade ljude, jer njoj je potreban samo mali podsticaj.
