Utilitaristička perspektiva migracije radne snage (26.03.2025)

Od 2022. do danas, Vlada Rumunije je uspostavila kvotu od 100.000 stranih radnika svake godine.

Dragana Diamandi и Iulia Hau, 26.03.2025, 11:24

Od 2022. do danas, Vlada Rumunije je uspostavila kvotu od 100.000 stranih radnika svake godine. Prema podacima Generalnog inspektorata za imigraciju, najviše radnih viza izdato je za državljane Nepala, Šri Lanke, Pakistana i Bangladeša. Glavne oblasti koje zahtevaju stranu radnu snagu su građevinarstvo i infrastruktura, poljoprivreda, čišćenje, skladištenje i logistika, automobilska industrija, hotelski i prehrambeni sektor.

Međutim, o ovim pridošlicama retko govorimo u drugim terminima osim ekonomskim. Luis Eskobedo, istraživač peruanskog porekla koji živi u Rumuniji, detaljno istražuje problem rasizma i interkulturalnosti. Sa iskustvom rada i života u Poljskoj i Južnoj Africi, Eskobedo je trenutno istraživač saradnik u Društvu za interkulturalne i migracijske studije u Bukureštu odeljenja « Unit for Institutional Change and Social Justice », saradnik Univerziteta Free State University u Južnoj Africi. On govori o utilitarnoj perspektivi koju imamo kao društvo u nedavnoj migraciji.

„Možemo da govorimo o tri konkretna elementa koji grade ovakvu perspektivu. Jedan je činjenica da Rumunija naginje Zapadu, a na Zapadu već imamo utilitarnu perspektivu. Za njih je migracija alat za rešavanje demografskih i ekonomskih problema. Istovremeno, imamo i druge elemente, imamo neoliberalni element koji je tesno povezan sa prvim elementom. Imamo vrlo jasnu percepciju o Zapadu, o njima govorimo kao o monolitnom elementu, koji nema raznolikost, verujemo da je tamo sve razvijenije, da su bolji od nas, ne govorimo o kompleksnosti, a to se uklapa u neoliberalni element. Tada za njih postoji samo jedan način razmišljanja o razvoju. A taj koncept je jedan gde je tržišna ekonomija ili globalizacija jedina opcija koju imamo.“

Treći element, objašnjava ekspert, jeste ideološka struktura srednje klase, koju posebno prihvataju stanovnici urbanih sredina. Prema diskursu koji je povezan sa ovom ideologijom, naporan rad je ekvivalentan ljudskoj vrednosti. „Ako zaista naporno radimo, možemo otići bilo gde i možemo biti uspešni“, objašnjava Eskobedo. Mana ovog diskursa je, smatra istraživač, što ne uzima u obzir razlike u okruženju, polu, seksualnoj orijentaciji, društvenoj klasi i tako dalje.
Upitan kako ova utilitarna perspektiva utiče na migrante u Rumuniji, Luis Eskobedo odgovara:

„Mi smatramo da je migrant ili migracija uopšte nešto što možemo da iskoristimo, a ne nešto što se odnosi na ljude. Ljudi poput nas, normalni ljudi, ljudi sa različitim životima i iskustvima, koji, iz naše perspektive pripadaju jednoj grupi radnika koji su došli samo da razviju našu ekonomiju i da rešavaju naše demografske probleme. Nemamo više snove, nemamo porodice, više nemamo planove, projekte i tako dalje. Ne smatramo se kompleksnim ljudima, mi smo samo apstraktna kategorija. „Došli ste ovde da radite i da plaćate porez.“

Stručnjak objašnjava da ovakav stav, koji ne primećuje nijanse, ne može da uzme u obzir različite okolnosti svake osobe, zbog čega su migranti još više izloženi ličnim problemima, zdravstvenim problemima ili nasilnim uslovima rada.
Na pitanje koje strategije migranti koriste da bi mogli da se izbore sa teškim situacijama, Luis Eskobedo odgovara:

„Prvo, teško im je da shvate da im se nešto dešava. Da, umoran sam. To je normalno, jer vredno radim, tako se zivot odnosi prema nama, migrantima. Ovo je naša realnost. Veoma sam srećan što sam mogao da dođem ovde, drugi imaju mnogo lošiji život od mene, ja sam imao mnogo sreće. Onda, pre svega, mogu da stvore neku vrstu odbrambenog sistema da bi ovde mogli mirno da žive. Ali u isto vreme, medjutim oni su pogođeni i vide materijalne posledice sa kojima se suocavju u svakodnevnom životu, kada dođu kući a frižider je prazan ili nemaju struju za frižider ili moraju da dele frižider sa drugim ljudima. A tu su i sukobi i hijerarhije: ko prvi jede, ko mora da čeka da bi koristi kuhinju — ako postoji kuhinja. U tom trenutku nastaju tenzije, počinju da razvijaju sukobe, počinju da razvijaju unutrašnje probleme i istovremeno počinju da razvijaju rešenja. Šta nam je činiti? Ima nas pet-šest kod kuće a oni se gomilaju u kuhinji? Dobro, znam nekoga ko radi i jede na svom radnom mestu. „Onda počinjem da jedem tamo, počinjem da razvijam društvene odnose pomoću kojih mogu bolje”..“

Na dubljem nivou, objašnjava Eskobedo, druge strategije se oslanjaju na lidere koji su se formirani u takvim zajednicama — lidere koji počinju da razvijaju institucije, zalažu se za prava, da grade zajednice emocionalne podrške ili prostore u kojima mogu da uživaju kulturno priznanje od zemlje domaćina. Druga – jednako validna strategija je brak sa državljaninom zemlje domaćina „i to ne samo zbog dokumenata“, kaže istraživač, „ali možda zato što žele da bude deo zajednice, žele da budu Rumuni“.