Život na ulici, zimi
Nevladine organizacije, kao što je «Samusocial» iz Bukurešta, pomažu beskućnicima zavisno od meteoroloških uslova. Sabina Nikolae, izvršna direktorka Asocijacije «Samusocial», ističe: Zimi beskućnicima podelimo vreća za spavanje, čizme, rukavice, kape, tople supe i čajeve. Sem toga, pružamo im naše obične usluge, to jest socijalnu, medicinsku i psihološku asistenciju, kao i usluge za ponovnu profesionalnu integraciju. Bez obzira na godišnje doba, pokušavamo da im pronadjemo smeštaj na duži rok. Zimi, na žalost, oni koji odbijaju smeštaj, dobijaju promrzline. Što se hrane tiče, sem naše pomoći, hranu im dele i gradjani.“
Christine Leșcu, 01.02.2017, 12:38
Nevladine organizacije, kao što je «Samusocial» iz Bukurešta, pomažu beskućnicima zavisno od meteoroloških uslova. Sabina Nikolae, izvršna direktorka Asocijacije «Samusocial», ističe: Zimi beskućnicima podelimo vreća za spavanje, čizme, rukavice, kape, tople supe i čajeve. Sem toga, pružamo im naše obične usluge, to jest socijalnu, medicinsku i psihološku asistenciju, kao i usluge za ponovnu profesionalnu integraciju. Bez obzira na godišnje doba, pokušavamo da im pronadjemo smeštaj na duži rok. Zimi, na žalost, oni koji odbijaju smeštaj, dobijaju promrzline. Što se hrane tiče, sem naše pomoći, hranu im dele i gradjani.“
Mnogi beskućnici pomognuti su da dobiju nove lične isprave, jer su ih mnogi izgubili, i ohrabreni da, nakon što nadju neki posao, sami sebe pomognu. 24godišnji Kristijan jedan je od korisnika naše pomoći. U svojih 18 godina došao je u Bukurešt u potrazi za boljim životom, ali nemajući rodbinu ili prijatelje u gradu, suočavao se sa teškim situacijama: Do sada mogu da kažem da pola šestogodišnjeg perioda koji sam proveo u Bukureštu živeo sam na ulici. A zimi je užasno. Sada mislim na beskućnice koji su ostali na ulici, jer ne mogu ili ne žele da rade. Gde se oni sada sklanjaju? I ja sam živeo na ulici i zimi se pokrio samo čebetom. Strašno je zimi na ulici. Danju je bolje kada imaš nešto da radiš i da jedeš, ali najteže je noću.“
Od kraja 2015. godine stvari su krenule na bolje. Posredstvom Asocijacije «Samusocial», Kristijan je uspeo da dobije novu ličnu kartu, jer su mu staru ukrali drugi beskućnici, i zaposlio se. Saslušajmo Kristijana: Sada radim u asocijaciji za zaštitu čovekove okoline. Tačnije, u domenu reciklaže papira. Volim kargo-bicikle pomoću kojih transportujemo papir. Na početku, nisam znao šta ću, ali sada, posle dva meseca, volim ovaj posao. Živim u stanu koji pripada jednoj nevladinoj organizaciji i plaćam malu kiriju. Ideja je da ljudi moraju shvatiti da treba da rade da bi sami sebe podržavali.“
Na žalost, postoje i manje srecne priče. 59godišnji Kalin Nikulaje Nikulesku živi na ulici već 13 godina, od kada je usled razvoda izgubio kuću. Otišao je u Nemačku, ali oboleo je od turbekuloze. On je po struci metalurški inženjer, ali zbog starosti nije našao radno mesto. Kako je život na ulici?, saznajemo od Kalina: Živeo sam kako sam mogao i umeo. Dok sam bio mlad bavio se alpinizmom i učio tehniku preživljavanja u bilo kojim uslovima. Spavao sam u parkovima, u vozovima ili na groblju i počeo da prosim. Od 2015. godine stanujem u skloništu za beskućnice, a tamo imamo tri obroka dnevno, toplu vodu i toplotu. Dobro je.“
Ove zime, gospodin Nikulesku našao je sezonski rad: Kad sam izgubio nadu, dobio sam više ponuda. S obzirom da sam visok i imam sivu bradu, doživeo sam prijatno iskustvo kao Božić Bata, radio sam i za Koku-Kolu. Mnogo su mi pomogli radnici asocijacije «Samusocial», koji su mi poslove našli preko interneta.“
Zbog teških uslova života i pomirivši se sa sudbinom sa kojom su primorani da se naviknu, neki beskućnici nemaju više snagu da nešto menjaju ni kada dobijaju pomoć. Alina Mirea, socijalni radnik asocijacije SAMUSOCIAL, objašnjava: Život većine beskućnika je pun trauma, u porodici su bili žrtve zlouptreba i bili su lišeni brojnih stvari. Trenutak kada su shvatili da treba da žive na ulici teško mogu da zaborave, ali sa strpljenjem i pomoću psihologa i drugih socijalnih radnika njegova se situacija može bar malo poboljšati. Ako ništa drugo ne možemo, bar malo radosti možemo uneti u život ovih ljudi. Nekima smo uspeli da pokažemo da život može biti i drugačiji, uz malo napora, drugima, na žalost, ništa ne možemo, jer njima je dovoljno da imaju šta da jedu i da se nekako operu. Ljudi mogu promeniti svoj život samo toliko koliko oni to žele.“
Iako neki beskućnici odbijau bilo koju pomoć, socijalni radnici ne odustanu i pokušavaju i dalje da ohrabre ove ljude da učine nešto da bi promenili život.
