Život u staračkim domovima
«Onaj koji ne veruje da se lepo može živeti u staračkom domu, greši. Jer kada sam rekla nekim prijateljima gde stanujem mislili su da mi nije dobro. Ja sam im rekla da imam miran život i da ima staraca koji besmisleno hodaju ulicama zato što im je sram da žive u staračkom domu. »
România Internațional, 30.10.2013, 12:48
«Onaj koji ne veruje da se lepo može živeti u staračkom domu, greši. Jer kada sam rekla nekim prijateljima gde stanujem mislili su da mi nije dobro. Ja sam im rekla da imam miran život i da ima staraca koji besmisleno hodaju ulicama zato što im je sram da žive u staračkom domu. »
Već više od godinu dana, Teodora Draguc stanuje u Staračkom domu Nicolae Cajal” u Bukureštu. Imala je sreće, kako ona kaže, da su neki dobronamerni ljudi bili impresionirani činjenicom da u 85 godini života je stigla na ulicama. Njen jedini nećak izbacio ju je iz kuće, penzija nije bila dovoljna da bi platila taksu za starački dom i tako se njenim slučajem bavila gradska skupština Bukurešta. Ali koliko se još penzionera nalazi u teškoj situaciji i nema ko da im pomogne? Koliko staraca u Rumuniji prihvaćaju da se premeste u starački dom, da bi delili samoću sa drugima?
Prema statističkim podatcima Uprave za socijalnu zaštitu koja funkcioniše u okviru Ministarstva rada, u ovom trenutku u Rumuniji postoji oko 200 staračkih domova, javnih i privatnih, i više od 2600 zahteva. Medju njima su mnoge teško bolesne osobe sa lošom finansijskom situacijom. Ni starački dom nije besplatan i, da bi bio primljen, penzioner treba da plati iz penzije 60 odsto, a porodica ostali deo. Država brine samo o socijalnim slučajevima, ali broj penzionera je sve veći, a budžet socijalnih osiguranja sve manji. Direktorka Uprave za socijalne usluge u okviru Ministarstva rada, porodice i socijalne zaštite, Karmen Manu, objašnjava: U glavnom, u svim bivšim komunističkim zemljama, koje su sada članice Evropske unije, socijalne usluge,koje za starce su veoma skupe, podržane su iz državnog budžeta i zato se sada pokušava osnivanje nekih fondova ili uvodjenje nekih osiguranja. U perspektivi, za staro stanovništvo nećemo više imati fondove, a u sadašnjoj porodici odrasli moraju brinuti i o starcima i o deci.”
Kada odrasle osobe ne mogu više brinuti o starcima, starački dom može biti rešenje. S obzirom da za prijem u državni starački dom dugo se čeka, sve više Rumuna opredeljuje se za privatni dom, nadajući se, istovremeno, da raspolaže i medicinskim osobljem.
Kada je njena 90- godišnja baka imala moždani udar, Aleksandra je shvatila da više ne može sama da brine o njoj u stanu u kojoj je živela zajedno sa malom ćerkom. Onda se opredelila za privatni starački dom: Konstatovala sam da dobro izgleda, ne kao bolnica, već kao hotel. I moja baka je prihvatila zato što je videla da nema razloga da se boji.”
Što ce takse tiče, Aleksandra smatra da je korektno da plati oko 450 evra mesečno da bi njena baka raspolagala komfornim uslovima. Inače, Marijana Melinger, arhitekta po struci, rodjena u Bukureštu, ali koja je živela u Izraelu, odlučila je da otvori starački doma u kojem starci žive kao kod kuće. Ona kaže da Rumuni izbegavaju starački dom ne zbog takse, već zbog mentaliteta: Mi imamo zastareli mentalitet, jer mislimo da ako prebacujemo stare roditelje u onakav centar znači da ih napustimo. Stvarnost je drugačija, jer u staračkom domu mi želimo da obezbedimo bolje uslove nego kod kuće.”
Osoblje državnih staračkih domova učini sve što je potrebno da bi starim osobama obezbedilo pristojne uslove života i niz aktivnosti, kako bi one nekako zaboravile poteškoće sa kojima su suočene i lakše prebrodile samoću: ”Imaju klub u kojem razgovaraju, gledaju televizijske emisije ili slikaju. Vodimo ih autobusom u posete manastirima i leti u pansion u mestu Moeču de Sus. Uvek sa nama je i medicinsko osoblje.”
(Autor: Joana Stančesku. Prevod: Teodora Kristez)
