Izložba „Back to where it all began”

Ion Puican, 29.04.2023, 06:30

Izložba pod nazivom
Back to where it all began/Povratak tamo gde je sve počelo, novootvorena u Galeriji Gaep u
prestonici, predstavlja drugu fazu programa Akcelerator. Mentorstvo i izrada
za nove umetnike, najsloženijeg mentorskog programa u Rumuniji do sada koji
podržava, svojim aktivnostima, strateški pristup karijerama umetnika u
nastajanju. Za izložbu je odabrano deset umetnika, koji svojim radovima
različitim izražajnim sredstvima istražuju društvo i sredinu u kojoj živimo. O
poruci izložbe, njenom pristupu i načinu na koji je koncipirana razgovarali smo
sa Andrejem Breahnom, predsednikom Kulturnog udruženja Eastwards Prospectus i
projekt menadžerom programa Akcelerator:

Izložba u okviru mentorskog programa Akcelerator, Back to Where It All Begančiji je kustos Tevž Logar, nezavisni kustos iz Slovenije, sa kojim sarađujemo dugi niz godina, jeste važan trenutak za naš projekat, jer dozvoljava umetnicima da primene svoja znanja i ideje, praktične aspekte koje su dotakli za vreme programa mentorstva. Izložba je zamišljena kao grupna, sa deset autora koji su se uključili, ali bez neke posebne tematike koja da integriše njihovu praksu. Kustoški pristup je bio da integriše, kroz direktne razgovore sa svakim umetnikom, umetnikovu praksu u ovom trenutku, tako da izložba na kraju bude fotografija onoga što umetnik proizvodi. Ili rezultat najnovijeg istraživanja. Umetnici dobijaju honorar za izradu novog dela. Dakle, projekat i izložba imaju za cilj da ove umetnike prate u procesu rada, sa dobro zacrtanim planom i u odnosu na galerijski prostor. To je vrlo specifičan i veoma aktuelan plan.

Projekt
menadžer Andrej Breahna, prošetao nas je kroz izložbu i naveo nekoliko
značajnih radova izloženih za javnost, ujedno opisujući Galeriju Gaep:

Mi smo u vili iz XIX veka, polukružne strukture, sa velikim prostorijama, visokim četiri metra, i podrumom koji je za one koji dođu prvi put kao vrsta lavirinta. Mogu slobodno da kažem da je za ovih devet godina, od kada ovde radimo, postalo specifično da izložbe budu u tesnom odnosu sa galerijom i njenim prostorom. Ovde bih želeo da pomenem rad Aline Jon, koji je veoma autoreferencijalan rad, intiman, čak, vezan za jezik i vezan za njene aktivnosti, nekako vezan za analizu teksta. U osnovi imamo delo u kome tekst postaje neka vrsta dugačke instalacije koja se projektuje u prostoru u obliku slova u kojoj posetilac može da se divi veoma izbliza. Tekst na neki način postaje medij koji doživljavamo, ne kroz čitanje, već kroz ovaj direktan i imerzivni dodir sa taktilnošću papira koji je umetnica odabrala i prisustvom slova na njemu. U podrumskom delu izložbe rad Marije Mandee, koji je još jedan pristup, da kažemo originalan, i naglašava participativni aspekt. Ona predstavlja instalaciju koja komentariše ideju o privatnom vlasništvu, polazeći od ove situacije, o retrocesiji važnog dela IOR parka u Bukureštu, koja je, izazvala veliku buru jednog trenutka i u tom kvartu, i u javnosti, uključujući štampu. To je bila zakonska mera, koja je značila obuhvatanje javnog prostora u kom se Marija našla i prepoznala, jer je ovde rasla i čak možemo u izložbi i videti fotografiju kad je umetnica bila mala, igrajući se u prostoru za igru, kojeg će verovatno neki posetioci prepoznati. I tu je i participativna komponenta, gde imamo mapu IOR parka, koja je napravljena od jestivog materijala, šećera. I praktično, posetioci imaju priliku da zasade drveće u ovom parku, nasele ga i ponovo pretvore u javni prostor, uz pomoć lizalica koje je umetnik izgradio specijalno za izložbu.Na spratu u tri centralne prostorije izložbenog prostora imamo nekoliko vrsti prakse, od slikarstva čistih oblika i abstraktnih koji koriste prisustvo dnevne svetlosti, ili rekao bih čak i prirodu svetlosti. Jedan drugi rad o kom ne bih toliko da pričam, više bih voleo da ljudi dođu i taj rad vide, jeste rad Stanke Soare. Ona je izradila instalaciju u odnosu na Muzej u Luvru, gde i radi. Ona živi u Francuskoj i rad je predstavljen u obliku video instalacije sa predmetima u kupatilu galerije. Nekako je vrlo intiman okvir. I figurativno i bukvalno, gde svaki posetilac može da stvori svoje viđenje ovog rada u izložbenom prostoru.

Na kraju razgovora, Andrej Breahna je sa nama
podelio svoju želju o tome kakav bi utisak trebalo izložba da ostavi na
javnost:

Mislim da je izložba mentorskog programa
Akcelerator veoma sveža i radujem se što postoji ovakva vežba gradnje novog
projekta, podrška data umetnicima tokom izrade radova, tokom instaliranja
radova u prostoru, u dijalogu sa kustosom. To jeste uspeh sam po sebi, a naš je
cilj da ovu izložbu koristimo kao sidro i kao mogućnost koja se pruža da bi
široka publika, kao i stručna publika mogli da dođu u interakciju sa ovim
radovima i sa ovim umetnicima.