Hibridno ili tradicionalno seme ?

Tradicionalno semensko povrče predstavlja važna stavka u sticanju profita za ljude koji žele da se na tržište ponovo vrate nekadašnje sorte. U vreme kada na tržištu ima sve manje poljoprivrednika koji prodaju ukusno povrče, mnogi povrtari nastoje da nabave i umnože staro seme umesto hibridnog koji istina donosi veći profit. Nostalgija za nekadašnjim ukusom bio je razlog za osnivanje Asocijacije EkoRuralis u Klužu, koja se već nekoliko godina aktivno bavi spasavanjem rumunskih vrsta semena od domaćih seljaka i povrtara i zatim ga umnožava i nudi članovima asocijacije. Vali Kuku, član asocijacije već više od 30 godina, na površini od 500 kvadratnih metara gaji semensko povrče iz celog sveta:’’ Počeo sam da skupljam razne vrste povrča kada sam uvideo da na tržištu ima sve veće količine neukusnog povrča. Skupljao sam seme od starih poljoprivrednika, poznanika, umnožovao ga svake godine i sada nudim ljudima koji žele da gaje ove sorte. Prošle godine imao samo 80 sorti, od kojih skoro 50 vrsta paradajza. Nisu sve sorte iz domaće proizvodnje, ljudi su ih gajili već više godina. Seme ogromnog paradajza nabavio sam od jednog inženjera iz ove zone. Od njega sam pre 35 godina nabavio ovo veoma ukusno sortu. I dalje tražim seme po celom svetu. Uspeo sam da nabavim seme Poma, veoma ukusne vrste proizvedene 1937. godine u Italiji. Imam tri veoma ukusne vrste ruskog semena paradajza iz Moldavije.’’

România Internațional, 28.07.2015, 11:37

Mnogi farmeri i povrtari, naročito mladji ljudi žele da nabave ovo seme od naseg sagovornika. Seme je i jeftinije nego hibridno. Rumunski povrtari prodaju kesicu od 150 zrna, dok se u hibridnom nalaze samo 100 zrna po ceni koja dostiže i oko 45 evra. Vali Kuku kaže:’’ Raduje činjenica da se svakim danom povećava broj mladih zaintersovanih za ove sorte. Mnogi mladi ljudi bave se povrtarstvom. Svake godine u prvoj nedelji posle Uskrsa u Grčkoj se organizuje sajam razmene semena na koji dolaze ljudi iz cele Evrope pa čak i iz Indije. Ovde nabavljam vrste semena a zatim proveravam da li se može prilagoditi našim uslovima. Svake godine proizvodim izmedju 100 i 300 kesica koje ćaljem kolegama iz Asocijacije EkoRuralis, a preostali deo prodajem. Mogu da vam kažem da su u februaru ili martu sve količine rasprodate.

U poslednje vreme sve je teže naći na tržištu projizvode koji se gaje u tradicionalnom sistemu. Dr Aurel Maksim, stručnjak za konzervaciju biodiverziteta Universiteta poljoprivrednih nauka i veterine u Klužu kaze da bi agroturistički objekti mogli da nabave od poljoprivrednika tradicionalno seme, jer stranci žele da konzumiraju prirodne proizvode:’’ Mi ovde u Rumuniji još imamo tradicionalne vrste povrča. Nažalost ljudi koji gaje ove vrste su u poznim godinama i njihovim nestankom nestaće i ove sorte. Tradicionalni paorski proizvodi mogli bi da postanu unosan posao.Paradajz koji se gaji u baštama je mnogo ukusniji od paradajza iz supermarketa. Ovo je velika šansa za ljude koji su se opredelili za proizvodnju zdrave hrane.’’

U Rumuniji samo se neke drzavne institucije još bave proizvodnjom tradicionalnog semenskog povrča. Genetska banka u Sučavi već 40 godian raspolaže tradicionalnim semenom koje besplatno nudi farmerima. U uslovima kada se u Rumuniji hibridno seme gaji na 90% površina, stručnjaci pokušavaju da ubede zemljoradnike da se ne odreknu domaćih sorti. Aurel Maksim naglašava da ne postoji interes za istraživanje i inventar tradicionalnih vrsta, jer velike korporacije pokušavaju da steknu monopol nad proizvodnjom semena i niko se više ne bori da zaštiti domaće sorte: “Treba podsetiti da postoji velika konkurencija izmedju malih proizvodjča ili farmera i velikih poljoprivrednih korporacija. U poslednjih 20 godina hemijske poljoprivredne korporacije preuzele su i proizvodnju i prodaju semena, tako da nastoje da eliminišu male proizvodjače sa ovog tržišta. Ministarstvo poljoprivrede može da iskoristi šanse koje stvaraju evropske directive i da veću pažnju posveti domaćim sortama. Ali, mi se i dalje opredeljujemo za poljoprivredu na velikim površinama, za industrijsku poljoprivredu gde korporacije znaju najbolje kako treba da rade. Ovde se radi i o mentalitetu. Zapad se ponovo opredeljuje za diverzifikaciju ali i tamo postoje borbe izmedju korporacija i malih farmera. U Francukoj, na primer, postoje brojne zemljoradničke konfederacije koje imaju ogromnu snagu i mogu da utiču na faktore odlučivanja. Stranci koji dolaze kod nas i kupuju više desetina hiljada hektara nisu zainteresovani za nas biodiverzitet. Oni žele da od poljoprivrede naprave industriju, ne interesuje ih ni pejzaz, ni zagadjenje voda i tla, vec samo profit.”