Tradicionalni zanati u okrugu Gorž

Iako se čini da bi našoj zemlji dobro došlo da sačuva elemente narodne tradicije, malo je onih koji uspevaju da prenesu tradicionalne zanate mlađim pokolenjima.

Dejan Perinacz и Ana-Maria Cononovici, 15.10.2024, 21:46

Godine 2008. zvanično je formirana Unesko lista nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, u skladu sa odredbama „Konvencije o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa“, usvojene u Parizu 2003. godine. Od tada do sada je devet rumunskih običaja registrovana na ovoj listi.

Na Uneskovoj Reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, Rumunija se pojavljuje sa: Ritualom „Kalušul“ (od 2008), vrstom narodne pesme „Dojna“ (2009), „Tradicionalnom keramikom „Horezu“ (2012), „Koledarskom četom muškaraca“ (2013-multinacionalna registracija zajedno sa Republikom Moldavijom), „Rumunskom momačkom igrom“ (2015), „Tradicionalnom tehnikom pravljenja pregače“ (2016-multinacionalna registracija sa Republiko Moldavijom), običajem  povezanim sa 1. martom – „Marcišor“ (2017-multinacionalna registracija sa Republikom Moldavijom, Bugarskom i Makedonijom), „Umetnošću šivenja košulja sa vezom u rumunskoj ženskoj narodnoj nošnji“ (2022-multinacionalna registracija sa Republikom Moldavijom), kao i „Tradicijom uzgoja konja Lipicanera“ (2022-multinacionalna registracija sa Austrijom, Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom, Italijom, Slovačkom, Slovenijom i Mađarskom). Iako se čini da bi našoj zemlji dobro došlo da sačuva elemente narodne tradicije, malo je onih koji uspevaju da prenesu tradicionalne zanate mlađim generacijama.

U Školi narodnih umetnosti „Konstantin Brankuši“ u Trgu Žiu, dva majstora imaju specijalizovana odeljenja za obradu drveta i grnčarije i ispričali su nam svoja iskustva. Marin Danijel Preduc, instruktor Škole narodnih umetnosti, specijalizovan za umetnost obrade drveta, rekao nam je:

Ljubav prema obradi drveta pojavila se pre nekog vremena, pre otprilike 3 godine. Boravio sam u inostranstvu 8 godina i, kada sam se vratio u zemlju zbog pandemije, otvorio sam malu stolariju. Računao sam da pokušam sa nekim malim poslom tokom krize. Zadovoljan sam koliko sam se do sada razvio. Osim rezbarenih ikona u drvetu i drugih ukrasnih predmeta, bavim se i izgradnjom kuća od drveta, sjenica, ljuljaški. Uglavnom ih kupuju ljudi zaljubljeni u drvo.

Naš sagovornik nam je rekao da je za rezbarenje ikone u drvetu potrebno od 20 minuta do sat vremena, ali završni radovi traju mnogo duže, nanošenjem tradicionalne „tajne” zaštitne boje, nakon čega se lakiraju. Što se tiče drvenih kuća, saznali smo da se jednostavna kuća, bez sprata, može završiti za najviše 7 radnih dana. Možda se pitate koja je najsloženija narudžba do sada izvedena? Kaže nam Marin Daniel Preduc:

Uredili smo park jednog pansiona, sa evropskim fondovima, veliki kompleks od oko pet kućica, velika sjenica, peć, sauna. Radili smo oko pola godine.

Marijan Magureanu, nastavnik u Školi narodnih umetnosti „Konstantin Brankuši“, osnovao je grnčarsku radionicu u srednjoj školi Tudor Vladimiresku i ispričao nam je svoju priču:

Počeo sam sa grnčarijom, neolitskom tehnikom oblikovanja rukom. Pokušavam da pokažem deci način na koji su živeli njihovi preci, dede i pradede, jer su oni isuviše mladi, mnogi od njih nikada nisu ni videli slanik ili krčag, pokazao sam im i začudili su se. Vrlo retko ko od njih je proveo nešto malo vremena na selu, zna ponešto. A kad oni dolaze iz zadovoljstva i vraćaju se tokom cele godine, to znači da im se sviđa, osećaju se dobro, dođu da se opuste i odu kući srećni. A ja im kažem da rade svoje domaće zadatke sa više energije, sa više zadovoljstva. Nekada uzviknu od iznenađenja, kao kad sam im pokazao krčag sa ručkom i siskom, na primer, bilo je to nešto posebno! Činilo im se kao sjajna, izuzetna inovacija!

Marijan Magureanu nastavlja svoju priču i objašnjava odakle nabavlja glinu:

Tradicionalno su glinu iskopavali na raznim samo njima poznatim mestima, čuvali tajnu tog mesta i više puta tokom godine prerađivali glinu. Morala je da ostane napolju da se smrzne pod nekim krovom, pa su je unosili u kuću, sekli nožem, nekoliko puta, gazili, dodavali vodu. Na kraju bi obrađenu glinu držali umotanu u nešto da ne dehidrira. Sada glinu uzimamo od raznih fabrika vatrostalnih materijala, ili od trgovaca, pokušavamo da pronađemo najbolji izvor. Nakon modeliranja, ostaje da se suši neko vreme u prostoru koji nije izložen suncu, mora se sušiti polako, inače će naglo dehidrirati i popucati. Ali mi još uvek nemamo peć, sada više ne možemo da pečemo glinu u tradicionalnoj peći kao što su nekada imali grnčari, ne bismo imali gde da je izgradimo i da je koristimo. Bilo bi nam korisno da imamo električnu peć kao što imaju veće radionice, ali mi je još nemamo. Preko naših kolega pokušavamo da pronađemo nekoga ko ima, ili električnu peć, ili nekog majstora u obližnjoj okolini koji koristi peć, i mi povremeno ispečemo našu grnčariju.

Veliki entuzijazam vezuje ove zanatlije za njihovu aktivnost prenošenja tehnika stečenih od starijih, na mlađe generacije, a mi se nadamo što efikasnijem očuvanju ovih zanata.