Za Dragobete

U narodnom rumunskom verovanju Dragobete je prema definiciji etnologa Simeona Florje Marijana biće, delom ljudsko a delom anđelsko, lepi i besmrtni mladić koji se šeta svetom kao što to čine i Sentoaderi i Rusalke, ali njih ljudi ne mogu videti, jer se svet isprljao psovkama i bezakonjem“. Dragobete je poznat u celoj zemlji. U Maramurešu nosi ime Glave Proleća ili Dragomira, koji ima sve atribute Dragobetea, sem njegove duple prirode, zoomorfne i antropomorfne. Na spoljnoj strani karpatskog venca Dragobete, kao mitska ličnost, predstavljen je sa glavom i nogama bika, što je veoma stara reprezentacija, tračanskog porekla, koja se može naći i u drugim mitologijama sveta. Postoje tri datuma zapisana za proslavljanje Dragobetea, ali 24. februar se najčešće susreće, pored poslednjeg dana u mesecu ili 1. marta.

Ana-Maria Cononovici, 26.02.2019, 17:08

U narodnom rumunskom verovanju Dragobete je prema definiciji etnologa Simeona Florje Marijana biće, delom ljudsko a delom anđelsko, lepi i besmrtni mladić koji se šeta svetom kao što to čine i Sentoaderi i Rusalke, ali njih ljudi ne mogu videti, jer se svet isprljao psovkama i bezakonjem“. Dragobete je poznat u celoj zemlji. U Maramurešu nosi ime Glave Proleća ili Dragomira, koji ima sve atribute Dragobetea, sem njegove duple prirode, zoomorfne i antropomorfne. Na spoljnoj strani karpatskog venca Dragobete, kao mitska ličnost, predstavljen je sa glavom i nogama bika, što je veoma stara reprezentacija, tračanskog porekla, koja se može naći i u drugim mitologijama sveta. Postoje tri datuma zapisana za proslavljanje Dragobetea, ali 24. februar se najčešće susreće, pored poslednjeg dana u mesecu ili 1. marta.

Svake godine za Dragobete mladi iz rumunskih sela su se oblačili u praznična odela i brali magične biljke koje bi čuvali tokom cele godine, s verovanjem da će se tako venčati. Na ovaj dan čete mladića i devojaka su se bratimili, time postajući braća i sestre tokom cele godine.

I danas, kao odogovor na mnogo medijatizovanu proslavu zapadnjačkog Svetog Valentina, Muzeji sela u celoj zemlji proslavljaju tradicionalno Dragobete, promovišući ovaj običaj i objašnjavajući ga zainteresovanima. Ove godine, 24. februara, Nacionalni Muzej Sela Dimitrije Gusti iz Bukurešta dočekao je posetioce sa posebnim programom. Na početku bio je predstavljen Dragobete i njegovo značenje. Glumac Aleksandru Nikolaje Mihaj je ispričao priču o vom mitološkom liku: 24. februara proslavljamo ove, u Muzeju Sela, Dragobete. Dragobete, rumunska proslava ljubavi ili Dragobete ljubi cure“. Dragobete se asocira sa izmirenjem, kad su mladi odlazili da zajedno beru cveće tek izniklo iz snega. Ova berba u svom značenju nosi smisao vegetalne žrtve koja garantuje svetost i čistotu perioda koji dolazi. Istovremeno se kaže da je ovo i period ptica verenica“. Odnosno, ako ptica ne nađe svog para do Dragobete, ostaće same cele godine. Treba skrenuti pažnju na trajanje ovog samačkog perioda: traje godinu dana, a ne ceo život. Odnosno, ako ne uspeš ove godine, možda ćeš uspeti sledeće“.

Narčisa Mihai je pričala o bajalici za Dragobete: Ima jako mnogo običaja vezanih za Dragobete. Pre Dragobete, devojke su morale da se postaraju da, onda kad budu išle u berbu visibaba i ljubičica, budu voljene od strane onih koji se njima sviđaju. Zato su utorkom i četvrtkom morale da bajaju. I to ne bilo kakve bajalice, već ljubavne. Za ove bajalice su im bile potrebne so, med i vilina voda“. So i med imamo svi u kući, ali gde naći vilinu vodu“? Vilina voda je voda koja se dobija topljenjem poslednjih tragova snega iz šuma, sa brda i iz okoline sela, čuvala se skoro kao sveta vodica, sa mnogo pažnje, specijalno za ove bajalice. U jednu posudu se stavlja so i med i, kada počnu da vriju i pucketaju, smeša se gasila vilinom vodom, nakon čega devojka kojoj se baja treba da stoji naga pred ikonom, da bude prskana ovom vodom a istovremeno osoba koja joj baja da izgovara određene reči. Treba da bude naga da bi ljubav trajna, da ne bude prolazna. Ako bi odeća bila poprskana ovom vodom, ljubav će biti kratkotrajna“.

Nakon što je izvela bajalicu za Dragobete, Narčisa Mihaj je dodala: Ova bajalica, uz magičnu vodu, čini se da je dovodila do susreta mladih devojaka, za Dragobete, sa voljenim mladićem. A ako se ne sretneš sa momkom koji ti se sviđa, uvek možeš pokušati i sledeće godine. Ali najčešće na zabavama za Dragobete, mladi koji su brali cveće zajedno i koji bi postali parovi, do jeseni, nakon Krstovdana, bi se i venčali. Mlade supruge nisu tad mogle biti mirne, jer ljubav kako se javi tako može i da se ugasi, te za Dragobete treba poštovati druge običaje, namenjene udatim ženama, da bi ljubav dugo traja. Kaže se da za Dragobete muže ne treba da ljuti suprugu da ga ne bi pratio maler cele godine“.

Žene bi takođe morale da dodirnu nekog prijatnog gospodina, osim muža, da bi im godina bila uspešna. Da bi mladi bračni parovi znali kako će im biti u ljubavi, stavljala su se dva oraha sa njihovim imenima u vatru, pa ako bi tiho cvrčali onda je i odnos bio harmoničan, a ako bi orasi pucali i skakali iz vatre onda je reč o ljubavi sa kapricima“. Iz priče o Dragobete nije izostao ni ansambl Frulaša iz Dobroteštija, koji su svirali pesme iz svog mesta.