Železnička pruga Salva – Višeu
Na severu Rumunije, između sadašnjih županija Maramureš i Bistrica-Nasaud, u planinskom i veoma živopisnom području, ispisana je važna stranica u istoriji Rumunske železnice i istoriji komunizma. Reč je o železničkoj pruzi između naselja Salva, u Bistrici-Nasaudu, i naselja Višeul de Žos i Višeul de Sus, u Maramurešu.
Marija Nenadić-Zurka и Daniel Onea, 21.04.2025, 18:01
Na severu Rumunije, između sadašnjih županija Maramureš i Bistrica-Nasaud, u planinskom i veoma živopisnom području, ispisana je važna stranica u istoriji Rumunske železnice i istoriji komunizma. Reč je o železničkoj pruzi između naselja Salva, u Bistrici-Nasaudu, i naselja Višeul de Žos i Višeul de Sus, u Maramurešu.
Komunistički režim uspostavljen 1945. godine otvorio je velika gradilišta kako bi mobilisao radnu snagu. Ciljevi su imali utilitarnu motivaciju, odnosno podsticanje ekonomskog razvoja, ali i propagandnu, odnosno pokazivanje društvu efikasnosti socijalističkog ekonomskog modela i kompetentnosti rukovodstva komunističke partije. Na kraju, ali ne i manje važno, velika gradilišta krajem 1940-ih i početkom 1950-ih imala su i represivnu motivaciju, a to je fizička likvidacija rumunske demokratske elite i svih onih koji su se protivili režimu kroz nehumane uslove rada. Železnička pruga Salva-Višeu bila je jedno od tih velikih gradilišta.
Ali njena istorija počinje 1918. godine, kada su teritorije naseljene Rumunima u Austro-Ugarskoj ujedinjene sa Kraljevinom Rumunijom. Železnice u severozapadnoj Rumuniji ostale su nepovezane sa ostatkom mreže, pa je železnica duž klisure reke Salauca, koja teče između planina Ciblešuluj i planina Rodna i uliva se u Somešul Mare, bila veza sa ostatkom železnica. Rumunska vlada je započela izgradnju železnice i uspela je, pre rata, da otvori deonicu od 15 kilometara od Salve do Telčua. Drugi svetski rat i ustupanje Severne Transilvanije Mađarskoj 1940. godine zaustavili su radove, koje je komunistička vlada nastavila 1948. godine nakon što je Severna Transilvanija vraćena Rumuniji. Poslednjih dana 1949. godine, železnička pruga, ukupne dužine 60 kilometara, puštena je u upotrebu. Od tada, jedinstvena linija nije modernizovana i ostala je neelektrificirana.
Đelu Fatačanu je radio na gradilištu železnice Salva-Višeu. Njegovo svedočanstvo je ušlo u arhivu Centra za usmenu istoriju rumunskog radiodifuznog emitovanja 2000. godine, kada je priznao da je želeo da se tamo zaposli kako bi mu se izgubio trag. Progonjen je jer je, kao mladi nacionalista-seljak, protestovao sa drugim mladim ljudima protiv falsifikovanja izbora 1946. godine. Međutim, tamo se takođe uključio u subverzivne aktivnosti.
„Tamo je bilo tih ljudi, sa <mrljama>, kao ja. Bili su to bivši avijatičari demobilisani iz vojske, piloti, oficiri otpušteni iz vojske, i, očigledno, i ja sam tamo negde imao svoje mesto. I jedne večeri došao mi je izvesni Šora Augustin, poznavao sam ga od ranije, ali ne zvanično, kao organizatora, i rekao mi je: <Vidi, mi smo organizacija koja se bori protiv komunizma. Ako bi da nam pomogneš> i rekao sam: <Da, pomoći ću vam.> Nikada nisam progutao komuniste i ne mogu ih progutati. On kaže: <Želimo da postavimo zasedu.> Ana Pauker i Vasile Luka trebalo je da dođu na gradilište. I hteli smo malo da ih uznemirimo, ali bez razgovora o napadu, atentatu ili nečemu sličnom. Nismo tada razmišljali o njihovom ubistvu, mislim da smo želeli da mobilišemo više ljudi, sa manifestima, da protestuju protiv njih, da budu izviždani, da im se viče <Siđite sa gradilišta!> Čak se i šef gradilišta, Amedeo Đorđesku, složio sa tim. Bio je veliki antikomunista, ali oni nisu imali šta da mu rade jer je čovek radio u Nemačkoj, Americi, Engleskoj, bio je velikan u svojoj specijalnosti.“
Đelu Fatačanu je bio taj koji se pobrinuo za sadržaj antikomunističke poruke planiranog protesta. Bio je kratak, mobilizujući.
„Pravio sam manifeste, rasipao sam ih svuda, sam sam ih pravio, jer sam imao pristup pisaćoj mašini. Pisao sam ih, umnožavao sam ih indigom, štampao sam set dvadeset puta, bilo je nekoliko stotina komada, ne previše. Tamo sam napisao: <Budite prisutni kada stignu Ana Pauker i Vasile Luka, ovi izdajnici zemlje>, to je pisalo, i <Hajde da zauzmemo čvrst stav da spasemo zemlju od komunističkog jarma, od sovjetskog jarma!> To je u osnovi bila ideja manifesta. Nije bilo previše, bilo je to nekoliko redova, to je sve. Nisam imao šta drugo da napišem, svi su želeli da se reše komunizma i Rusa. Tako je tada bilo.“
Ali protest se nikada nije održao jer su vlasti otkrile organizatore. Đelu Fatačanu je takođe uhapšen i odveden na ispitivanje u Bistricu. Nakon toga je usledio pritvor u Ajudu i rad na još jednom velikom gradilištu staljinističkih godina, kanalu Dunav-Crno more.
„To je bilo do 8. aprila 1949. godine, kada je došao jedan gospodin, bivši učitelj koji je postao poručnik u Sekuritatei. Izveo me je iz sobe u kojoj sam bio, pronašao mi knjigu da učim engleski bez učitelja. Bilo je mnogo takvih kao ja koji su tako učili. Pronašao mi je mali, turistički dvogled i pitao me sa kim sam u kontaktu? Odgovorio sam da nisam ni sa kim u kontaktu. Pitao me je kakva je moja veza sa američkim ambasadorom u Bukureštu, Bartonom Berijem? Rekao sam: <Gospodine, vi ste mi sada rekli njegovo ime, ali ga ne poznajem jer nikada nisam bio u Bukureštu da kontaktiram američkog ambasadora>. Pitao me je zašto učim engleski, odgovorio sam zato što to želim. Mogu vam reći da su ta dva ili tri meseca koliko sam boravio u Bistrici bili pakao na zemlji.“
Svako ko danas putuje vozom od Salve do Višeua može biti očaran lepotom pejzaža. Ali gvozdeni put kojim se kreće ima složenu istoriju.
