Žrtve revolucije u Temišvaru( 12.01.2015)
Revolucija od decembra 1989 godine ostaje jedan od tragičnih događaja u novijoj istoriji Rumunije, a ljudske žrtve koje su omogućile svrgavanje s vlasti komunističke diktature ostavljaju duboke tragove u svest rumunskog društva. 16 decembra 1989 godine u Temišvaru, ono što je počelo kao mirni protest protiv ogranićenja verske slobode pretvorilo se sledećeg dana u spontani skup solidarnosti i protesta protiv kršenja osnovnih ljudskih prava i sloboda. 17 i 18 decembra, represivni aparat koji je imao u sastavu vojnike, i trupe milicije i sekuritate otvorio je vatru protiv učestnika protesta. Aleksandra Enake, direktorka Instituta za sudsku medicinu iz Temišvara seća se tih dana u kojima je učestvovala u obdukciji žrtava. Prva analiza zaustavila se na rane poginulih:
Monica Chiorpec, 12.01.2015, 17:49
Revolucija od decembra 1989 godine ostaje jedan od tragičnih događaja u novijoj istoriji Rumunije, a ljudske žrtve koje su omogućile svrgavanje s vlasti komunističke diktature ostavljaju duboke tragove u svest rumunskog društva. 16 decembra 1989 godine u Temišvaru, ono što je počelo kao mirni protest protiv ogranićenja verske slobode pretvorilo se sledećeg dana u spontani skup solidarnosti i protesta protiv kršenja osnovnih ljudskih prava i sloboda. 17 i 18 decembra, represivni aparat koji je imao u sastavu vojnike, i trupe milicije i sekuritate otvorio je vatru protiv učestnika protesta. Aleksandra Enake, direktorka Instituta za sudsku medicinu iz Temišvara seća se tih dana u kojima je učestvovala u obdukciji žrtava. Prva analiza zaustavila se na rane poginulih:
,, Prema podatcima koje smo prikupili pri spoljašnoj analizi žrtava, mesto ulaska i izlaska metka predstavljaju kriterijum prema kojem može se utvrditi pravac metka. U većini slučajeva oni su na istoj visini, ali iz raznih pravaca. Manje se pucalo ozdola nagore, ali su bile i situacije kada su metci udarili u nešto i promenili pravac. Stanje pravca metaka nalazi se u dokumentima Vojnog tužilaštva, koji je realizovao sliku svih žrtava, koje se odnosi na pravac metka. U većini slučajeva žrtve su bile na nogama, jer su rane bile uglavnom na nivou glave. Neke žrtve su bile u pokretu. Sve žrtve su ubijene iz vatrenog oružja. Nemožeš se braniti od vatrenog oružja bacajući kamenje, a poćinioci su svakako bili na određenu razdaljinu od žrtava. I u slučaju da bi pokušali da se brane ne bi imali šanse da to urade. Takođe, nemamo nikakvih dokaza da je neko iz represivnog aparata povređen. Sećam se da smo imali jedan slučaj smrti kao posledica incidenta koji se dogodio na putu i koji je okvalifikovan kao saobraćajna nesreća. Ta nesreća se inaće dogodila u toku jednog spora između naoružanih lica i demonstranata. Osobe koje su samo ranjene prenošene su od strane manifestanata u najbližoj bolnici. Ranjenici nisu ostavljeni, već su prenošeni od strane ostalih učestnika protesta. Vršili smo tada i obdukciju četvoro ubijene dece uzrasta od 2,5 do 16 godina. Svi su bili žrtve metaka, i takođe sve žrtve su bili rumunski državljani. “<
><
>
Aleksandra Enake odnosi se na procedure identifikacije i tadašnju atmosferu u institutu:
,,Od prvih žrtava koje su pale 17 decembra, ćiju smo obdukciju vršili 18 decembra ostalo je neidentifikovano 6 tela. Prvih dana bio je veliki broj neidentifikovanih žrtava, ali na osnovu onoga što smo zapisali i beležili porodice su uspele kasnije u decembru, ali i u januaru 1990 godine da identifikuju žrtve. Veliki broj tela transportovana su u Bukureštu gde su spaljena u krematorijum. Identifikacija tela ćinila se na osnovu tih naših zapisa, jer su članovi porodica na osnovu nekih elemenata mogli identifikovati najbliže. Lićna dokumenta i ostale stvari žrtava ostali su kod onih iz pravnog odeljenja, zaposleni koji su takođe pravili fotografije žrtava. Od onoga što mi je poznato, ti dokumenti više ne postoje jer su spaljena zajedno sa fotografijama i drugim dokumentima. Naši izveštaji ostali su jedini dokumenti koji su ostali od tada. Mi smo ostali 18 decembra da izradimo te izveštaje za sve žrtve. Mi smo otišli tek nakon što smo to uradili. Pritisak je bio od tog perioda i trenutka. Imali smo na primer mogućnost da izlazimo iz Županske bolnice samo jednom trasom. Nakon što smo izradili izveštaje i bilo je potrebno da idemo u kancelarijama koje su bile u drugoj zgradi milicija nam je zabranila da izlazimo iz bolnice glavnim ulazom, tako da smo koristili jedan sporedni ulaz.”<
><
>
U januaru 1990 dokumenti obdukcija ušli su u arhivi. Beživotna tela su tajno prebaćena u Bukureštu i spaljena u poslednjem pokušaju represivnog aparata da krije dokaze o masakru nenaoružanih civila. I posle 25 godina pitanja vezana za tačni redosled dođađaja koji su uzdrmali Temišvar u decembru 1989 godine i dalje ostaju bez odgovora.
