Priča o psima spasiocima (14.03.2023)

Katastrofe koje su izazvali zemljotresi u Turskoj ponovo su podstakle solidarnost u celom svetu. Rumunija je učestvovala sa dve spasilačke ekipe, sastavljene od parova – instruktor i pas spasilac, pri čemu su psi tragači najefikasniji način da se pronađu ljudi u ruševinama.

Ana-Maria Cononovici, 14.03.2023, 18:30

Katastrofe koje su izazvali zemljotresi u Turskoj ponovo su podstakle solidarnost u celom svetu. Rumunija je učestvovala sa dve spasilačke ekipe, sastavljene od parova – instruktor i pas spasilac, pri čemu su psi tragači najefikasniji način da se pronađu ljudi u ruševinama.

Oana Čjorja, predsednica Udruženja pasa spasilaca Transilvanija, bila je u Turskoj sa jednom od spasilačkih ekipa i ispričala nam je priču o psima spasiocima:

Priča o psima počinje sa ljudima, koji su im partneri. U osnovi, naša organizacija, koja je volonterskog tipa, okuplja volontere koji žele da pripreme svoje pse za potragu i spašavanje. A onda svaki od naših volontera dolazi sa svojim psom. Neki od pasa počinju sa obukom čim ispune sedam do osam nedelja starosti, drugi kasnije, od trenutka kada osoba koja želi da obuči psa i njen pas stupe u kontakt sa našim udruženjem. Na primer, za Dina – psa s kojim sam išla u Tursku, sve je počelo od trenutka kada je stigao u našu kuću, star oko sedam nedelja, i očito sam već znala šta želimo s njim. Dobili smo ga na poklon od drugog kolege i bilo je očigledno da će ovo biti njegova karijera, sve dok je pogodan za potragu i spašavanje.

Pitali smo Oanu Čjorja kakav treba pas da bude da bi bio prikladan za aktivnosti traganja i spašavanja:

Ne radi se obavezno o određenoj rasi, već o vrsti psa. Na primer, ako ih uporedimo sa onima koji rade u vanrednim situacijama – sa vatrogascima – i oni moraju zadovoljiti neke fizičke kriterijume, pa kriterijume koncentracije, motivacije, da bi mogli učestvovati u takvim aktivnostima. A psi su u prednosti zbog svojih olfaktornih sposobnosti, gotovo svaki pas može zadovoljiti ove kriterijume, ali postoje i neki kriterijumi vezani za građu psa, njegovu pokretljivost, njegovu agilnost. Ako uzmemo u obzir pretragu tamošnjih ruševina, moramo imati okretnog psa, koji je siguran u sebe, u pokretu na površinama koje nisu niti sigurne niti uredno postrojene, da tako kažem. To mora biti pas dobrog temperamenta, samopouzdan pas, da se brzo i sa lakoćom motiviše, da se lako zainteresira znajući da će na kraju biti nagrađen, bilo da je to igračkom ili poslasticom u vidu hrane. Pas mora imati cilj, zašto da traga. A onda svaki od pasa traži nestalu osobu kako bi dobio nagradu za koju zna da dolazi nakon takve aktivnosti. I imajući to na umu, pas traži da u ruševinama pronađe osobu, jer zna da je to ključ za primanje nagrade.

Duge smene, nepredviđeni uslovi, letenje vojnim avionom, samo su neki od izazova spasilačkih ekipa. Oana Čjorja nam detaljnije opisuje:

Od odlaska od kuće, do samog povratka, sve što se dešavalo, bilo je test za sve nas, bilo da govorimo o ljudima ili psima. I sa emotivne strane i sa strane prilagođavanja na sve prepreke i sve situacije u koje smo bili stavljeni i, naravno, na efektivni spasilački rad. Ali ispada da je taj deo bio najlakši za upravljanje. U trenutku kada ste tačno znali šta morate da uradite, to vam je već bilo poznato. Ostale stvari su imale veći uticaj, stvari za koje te niko ne može posebno pripremiti. Uključujući i transport i letenje vojnim avionom, što se očigledno ne može porediti sa putničkim avionom, način na koji su izgledala područja pretrage, činjenicu da ste morali stalno da pazite gde parkirate auto, gde izlazite iz auta, gde puštaš svog psa, jer ispod bilo kojeg auta mogao je iskočiti pas koji čuva, na primer, taj auto. Nakon toga bi shvatili da u tom autu žive ljudi i da pas čuva svoju porodicu. Jako, jako puno stvari koje nisu od nas zavisile i kojima se inače ne bavimo na treninzima.

Oana Čjorja nam je rekla koliko je vremena potrebno za pripremu pasa za spašavanje i kakva je specifična obuka:

Pas za spašavanje da može da dostigne operativni nivo, odnosno nivo na kojem ga možete koristiti u misije traganja i spašavanja, čak i lakše nego što je sada bio slučaj u Turskoj, gde su bile ekstremne misije, priprema se u toku tri, četiri godine. Međutim, mnogo zavisi od instruktora, od njegove ozbiljnosti, od njegove doslednosti, pas ne dolazi sam na trening i onda instruktor mora da održava disciplinu i doslednost u pogledu treninga. Mi, na primer, kao organizacija, imamo tri treninga sedmično sa ekipama, što znači tri do četiri sata za svaki trening. I pored toga, naravno da svaki naš volonter mora individualno raditi sa psom, bilo da radi na motivaciji, disciplini, fizičkoj kondiciji, aspektu koji je takođe izuzetno važan za psa tragača. Pas u dobroj fizičkoj kondiciji može obaviti i najtežu misiju, ali ako fizičko stanje nije sjajno, a postoje i druge psihičke komponente koje utiču na psa, njegov rad možda neće biti sjajan.

Iako je to bilo vrlo zahtevno i tužno iskustvo, Oana Cjorja nalazi i razlog za optimizam:

Najimpresivnije u Turskoj bilo je videti solidarnost koju je izazvao ovaj događaj i kako su se spasioci iz celog sveta, bukvalno iz celog sveta, mobilizirali i otišli tamo da pomognu. Nijedna zemlja, ma koliko se dobro pripremila na ovom polju, ne može sama interno upravljati takvim događajem. I zaista, bila je impresivna mobilizacija i činjenica da znamo da ako se, ne daj Bože, ovako nešto dogodi i kod nas, sigurno bismo imali potpuno istu podršku i profesionalizam svih ekipa koje su bile prisutne tamo u Turskoj. Sigurna sam u to i u svoj toj katastrofi, to predstavlja utehu i sigurnost koju možete očekivati.

Tihi heroji, uglavnom nepoznati, spasilačke ekipe sastavljene od ljudi i pasa – njihovih najvernijih prijatelja, pomagale su svim silama da spasu živote ljudi i dece zarobljenih pod ruševinama, ponekad čak i po cenu života ovih plemenitih prijatelja čoveka.