Izolovani u Rumuniji (25.11.2020)
Puno tuge i rezignacije je u glasu žene koja već čitav život živi u jednom planinskom zaseoku u Rumuniji: Posle dvadeset i nešto godina braka, moj muž je umro. Ostala sam sama, nemam dece, nemam nikoga. Stalno plačem, nemam sa kim da razgovaram, nemam s kim da radim, sedim sama, u pustoj kući. Mnogo puta, kada sednem za sto, stavim još jednu stolicu, da mi se čini da je neko došao da jede sa mnom. Kad vidim da niko ne dolazi, počnem da plačem i ne jedem ništa, ustajem od stola i odlazim da obavim svoje poslove oko kuće. Ovde je kraj sveta. Nigde nije teže nego u ovoj šumi. Prava je muka u ovom zaseoku, rekla je jedna stara žena. A kao ona žive mnogi ljudi, koji su nepoznati, nažalost, i za vlasti. Oni su današnji gosti, predstavljeni kao kolektivni lik, kojem ćemo dati najbolje ime – po seriji televiziskih reportaža o ovom pitanju: izolovani u Rumuniji“.
Roxana Vasile, 25.11.2020, 13:31
Puno tuge i rezignacije je u glasu žene koja već čitav život živi u jednom planinskom zaseoku u Rumuniji: Posle dvadeset i nešto godina braka, moj muž je umro. Ostala sam sama, nemam dece, nemam nikoga. Stalno plačem, nemam sa kim da razgovaram, nemam s kim da radim, sedim sama, u pustoj kući. Mnogo puta, kada sednem za sto, stavim još jednu stolicu, da mi se čini da je neko došao da jede sa mnom. Kad vidim da niko ne dolazi, počnem da plačem i ne jedem ništa, ustajem od stola i odlazim da obavim svoje poslove oko kuće. Ovde je kraj sveta. Nigde nije teže nego u ovoj šumi. Prava je muka u ovom zaseoku, rekla je jedna stara žena. A kao ona žive mnogi ljudi, koji su nepoznati, nažalost, i za vlasti. Oni su današnji gosti, predstavljeni kao kolektivni lik, kojem ćemo dati najbolje ime – po seriji televiziskih reportaža o ovom pitanju: izolovani u Rumuniji“.
Niko ne bi mogao bolje da opiše ovaj kolektivni lik od novinarke Dite Dinež, koja od 2006. godine šeta planinskim stazama u potrazi za sagovornicima: Ovo je kolektivni lik o kojem sam mislila da je u nekom trenutku nestao, ali moja bol je što na njih nailazim jos uvek, što još uvek postoje putevi koji vode do ljudi za koje niko ne zna, za koje, na primer, veče dolazi u 17 časova, kada sunce zalazi, kojima niko ne otvara vrata. Ima onakvih muškaraca i žena, većina njih u godinama. Oni koji imaju decu uspevaju da odu, iako u onim planinskim zonama ima još dve, tri otvorene škole, ali mislim da će se i ove zatvoriti za nekoliko godina, jer tamo više nema mladih. Ali ovaj kolektivni lik predstavlja pravu kulturu koja ne bi smela da nestane, a koja će, nažalost, nestati: snaga ovih ljudi je da žive u maloj drvenoj kućici, da uživaju u svakom danu, da ne zahtevaju ništa i da znaju da je dovoljno ono što primaju. Dakle, ako ikada želimo da napravimo muzej Rumunije, trebalo bi da počnemo sa izolovanim zaseocima.“
Dite Dinež kaže za reportaže Izolovani u Rumuniji“ da su vesti o drugom svetu, poklon, blagoslov i molitva. Ovi su, medjutim, i izraz ljudskog stanja, koje je postalo nesigurno u savremenom svetu, koji je ponekad previše površan ili svesno ignoriše takve ljude. Seljak, siromašan seljak, imao je dosta težak život. Niko nije hteo da bude seljak! Zašto se često kaže glupi seljak“? Jer seljak ima novac samo od onoga što prodaje. Ako ne može da proda, umire od gladi. Juče sam otišao na vašar da nešto prodam, ali nisam ništa prodao. Nisam imao novca ni za hleb. A onda? Hrane ima, ali niko vam je ne daje besplatno. Kaže: idi, radi!“ Izolovani ljudi u Rumuniji, poput starca kojeg ste upravo čuli, nisu turisti. Oni su stanovnici raštrkanih zaselaka, u neposrednoj blizini šuma, nemaju asfaltirane puteve, prodavnice ili bolnice. Samo sveštenik svrati do njih s vremena na vreme, da ih blagoslovi! Da li biste zamislili da živite ovako ne dan ili dva, već ceo život?
Izolovani ljudi u Rumuniji su ono što bismo mogli biti i mi, ako ne bismo imali komfor i privilegije, kaže Dite Dinež, koja dodaje: Stari, siromašni ljudi i dalje drže životinje, ali više ne mogu da obradjuju zemlju oko kuće i, prema tome, više ne dobijaju subvencije. Mladi, kako sam već rekla, odlazili su iz ovih mesta. Vodu ne plaćaju, oni koji imaju struju plaćaju vrlo malo, jer nemaju televizore ili malo ih ima, žive od malih penzija. Nedavno naišla sam na staru ženu sa 3 evra penzije, ali našla sam starce i sa penzijom od 1,5 ili 2 evra. A kad sam pitala da li dolazi poštar sa penzijom, odgovorili su mi da ne vredi. Čak i oni su zaboravili da su ljudi i imaju pravo da im neko dodje, čak i za 3 evra.“
Ako se niko ne popne do izolovanih ljudi“, Dite Dinež, u pratnji snimatelja i montažera upozna sve rumune sa ovim ljudima kroz mali ekran. Oni svoj život prihvataju kao datost, sa svojim nedostacima i strahovima, i kažu da imaju onoliko koliko im treba, manje radosti, koje zapravo ni ne znaju da imenuju. A o nadamo ne može biti reči! Zrak svetlosti dolazi im i preko Dite Dinež, koja, kad nema snimanja, razgovara sa ljudima koji nude pomoć tim starim ljudima koji žive u izolovanim zaseocima. Dite Dinež je i volonter i prikuplja sredstva za izolovane“ ljude pod pokroviteljstvom Udruženja Lokalna dijaspora. Na ovaj način se mesečno pomaže starcima koji nemaju penziju, iako su radili čitav život, izdržavaju se porodice sa decom, postavljaju solarni paneli ili kupuju lekovi. A u Rumuniji ima mnogo dobodušnih ljudi, koji izlaze iz svoje rutine da bi pomogli drugima!
