O Rumunima, iz više perspektiva!

Tradicija, običaji i gostoprimstvo Rumuna impresioniraju strane posetioce, isto kao i bajkoviti i slikoviti predeli koji pozivaju na otkrivanje

Ana-Maria Cononovici и Dejan Perinacz, 18.06.2024, 10:30

“Ils sont fous ces roumains! L Eldorado Roumains!”

Tradicija, običaji i gostoprimstvo Rumuna impresioniraju strane posetioce, isto kao i bajkoviti i slikoviti predeli koji pozivaju na otkrivanje. Nedavno se, međutim, pojavila knjiga, prvo na francuskom, a posle nekoliko godina i na rumunskom, u kojoj iskustvo francuske spisateljice nastanjene u Rumuniji, Kristine Kolona-Čezari, vodi čitaoce do veoma dubokog poznavanja naše zemlje. „Ils sont fous ces roumains! L’Eldorado Roumain!” („Ovi Rumuni su ludi! Rumunski Eldorado“), knjiga je o kojoj smo razgovarali sa samom autorkom.

U svetu je već poznato da je Rumunija bila zemlja gde su se nastanili mnogi Evropljani u međuratnom periodu. Kako izgleda strancima koji odluče da se ovde nastane, saznali smo od Kristine Kolona-Čezari, koja je u našu zemlju došla, kada se penzionisala:

Godine 2018. odlučila sam da napustim Francusku i odem u penziju, u Rumuniju, jer je reč o zemlji i kulturi koju sam cenila i dugo poznavala, sa namerom da nastavim svoj život kao pisac i izdavač knjiga u Francuskoj i u Rumuniji, jer imam knjige koje se prodaju u Francuskoj i dugo sam nameravala da napravim album u kome bih prikazala lepote Rumunije, koja je još uvek malo poznata u Francuskoj, gde neki veoma glupi klišei i dalje opstaju, pa sam ovu knjigu napisala 2019. godine, a onda sam uspela da je objavim i na rumunskom.

Pitali smo Kristine Kolona-Čezari šta je iznenađujuće za stranca koji stigne u Bukurešt?

Iznenađujuće je, pre svega, kao što sam vam rekla, da signalizacija uopšte nije ista kao u Francuskoj. Tako da se lako izgubimo. Skoro nigde nema imena ulica ispisana velikim slovima, nema brojeva kuća veliko napisanih. Ali vidim da to nije problem za Rumune. Navikli su na to. Takođe iznenađuju neki detalji, koji čine veliku razliku. Na primer, ako prodavac nema novčiće za kusur prilikom kupovine, izgleda da je normalno da ne vrati kusur. A priznajem da u Francuskoj to ne postoji. Na primer, ako želite nešto da kupite, a nedostaju vam neki novčići koje biste morali da date na pijaci, ili trgovac nema da vrati kusur, novčići se više ne daju i sve izgleda normalno. To se ne dešava u Francuskoj i ja sam prvi put, kada sam videla da ne vraćaju kusur, tražila, i prodavac stvarno nije bio zadovoljan. Tako da mi je trebalo neko vreme da shvatim da je to ovde normalno.

Drugi aspekt je kako Rumuni upravljaju prostorom i vremenom, potpuno drugačije od Francuza. Ovde se živi mnogo više van vremena, tako da obaveze u vezi sastanka: vreme, dan, sat, menjaju se često u poslednjem trenutku. A za Francuze koji nisu navikli na to, to je veoma zbunjujuće i puno nervira, ali polako se i mi naviknemo na to i prihvatamo da je ovde tako. Dakle, to su uglavnom prvi šokovi.

Međutim, i kad se navikla na ove aspekte, naša sagovornica nije prestala da se oduševljava našom zemljom, pa je dodala:

Nakon toga, ovde je veoma lako prilagoditi se. Govorim engleski, a Rumuni veoma dobro govore engleski, to mi je mnogo pomoglo. I onda su ljudi ljubazni, gostoljubivi. Nema socijalnog nasilja, kao u Francuskoj, tako da nisam imala problema da se prilagodim ovde. Volela bih da se ljudi sete šta sam pokušala da prenesem u ovoj knjizi. Dubina rumunske duše, dubine osećajnosti, rumunske kreativnosti.

Rumuni su, za mene, više duhovno nastrojeni od Francuza. Oni su takođe veoma umetnički narod. Ovde vidimo mnogo više boja nego u Francuskoj. Postoji odnos prema prirodi, odnos prema cveću, na primer, Rumuni imaju fantastični odnos sa cvećem. Uvek se iznenadim kada na ulici naiđem na muškarce sa ogromnim buketom cveća, što nije česta pojava u Francuskoj.

Oni su narod pun poštovanja i u svakodnevnom životu, to su detalji koji mogu delovati beznačajno, ali kada dođete iz Francuske, shvatite da vas ljudi ne guraju u metrou, na ulici, kao u Francuskoj. Javni prostori su čisti, što nije slučaj, posebno u Parizu. Kao da smo se vratili malo u 60-te godine u Francuskoj, kada je još uvek bilo blagosti, kvalitetnog života u Francuskoj, poštovanja, civilizacije, koji su izgubljeni i koje sam našla ovde.

Pitali smo Kristine Kolona-Čezari kako frankofoni čitaoci doživljavaju knjigu?

Sa mnogo čuđenja i entuzijazma. Svi mi kažu: nismo ni zamišljali da je Rumunija ovakva. Hvala vam što ste nam pokazali Rumuniju iz ovog ugla. Sve u svemu, ima mnogo uzbuđenja, mnogo su iznenađeni i čestitaju mi. Primili su knjigu sa otvorenim srcem i žele da dođu ovde, da podele ista iskustva, zbog čega su neki od njih i došli da otkriju Rumuniju.

Osim toga, imam prijatelje Francuze koji su mi direktno rekli: „Vi govorite o Francuskoj 60-ih godina kada je još postojalo to poštovanje, taj nežni način života, na kraju krajeva, sve su to detalji iz svakodnevnog života. Ali ova knjiga ide mnogo dublje od toga. A ja sam osoba koja mnogo posmatra, koja mnogo razmišlja o onome što se dešava, o istoriji. Zapadni Evropljani uopšte ne shvataju šta je Istočna Evropa, šta su istočnoevropske vrednosti. Oni to ne shvataju, pa sude po sopstvenim kriterijumima, ali ja bih ipak želela da te vrednosti pređu granice, da shvate šta su temelji ljudske kulture poslednjih vekova.

Osim rumunskih iskustava autora, knjiga sadrži i drugi deo, odnosno reportaže sa veoma lepim fotografijama, 220 fotografija, koje dokumentuju susrete sa izuzetnim ljudima koji rade izuzetne stvari.