Drugačije umetničko vaspitanje
Mesta u okolini Bukurešta postala su zadnjih godina veoma privlačna za mlade porodice, željne da zagadjenje i stres zamene mirnim životom i čistim vazduhom, da žive blizu seoskim tradicijama i zanatlijama. Primera radi, vajar Virdžil Skripkariu i njegova supruga, istoričar umetnosti Adrijana Skripkariu žive od 2006. godine u selu Pisku, na 36 kilometara razdaljine od Bukurešta. U selu je nekada živeo veliki broj grnčara, a tradicija ove ravničarske zone, čist vazduh i manastir Ciganešti, koji se nalazi u neposrednoj blizini, činili su da se porodica Skripkariu zajedno sa decom preseli u seosku sredinu. Adrijana Skripkariu govorila nam je o razlozima zbog kojih su napustili Bukurešt: Za nas, napuštanje Bukurešta predstavilo je potrebu. Kada smo to odlučili imali smo već dvoje dece i osećali smo da u gradu ne možemo im pružiti manje zagadjen vazduh, zdravu hranu, više vremena pod vedrim nebom. S obzirom da je moj suprug vajar, njemu je bio potreban atelje ili prostorija u kojoj da radi. Prema tome, tražili smo mirnije mesto, blizu Bukurešta i našli smo ovo selo gde, evo, živimo već osam godina.”
Christine Leșcu, 24.06.2015, 13:20
Mesta u okolini Bukurešta postala su zadnjih godina veoma privlačna za mlade porodice, željne da zagadjenje i stres zamene mirnim životom i čistim vazduhom, da žive blizu seoskim tradicijama i zanatlijama. Primera radi, vajar Virdžil Skripkariu i njegova supruga, istoričar umetnosti Adrijana Skripkariu žive od 2006. godine u selu Pisku, na 36 kilometara razdaljine od Bukurešta. U selu je nekada živeo veliki broj grnčara, a tradicija ove ravničarske zone, čist vazduh i manastir Ciganešti, koji se nalazi u neposrednoj blizini, činili su da se porodica Skripkariu zajedno sa decom preseli u seosku sredinu. Adrijana Skripkariu govorila nam je o razlozima zbog kojih su napustili Bukurešt: Za nas, napuštanje Bukurešta predstavilo je potrebu. Kada smo to odlučili imali smo već dvoje dece i osećali smo da u gradu ne možemo im pružiti manje zagadjen vazduh, zdravu hranu, više vremena pod vedrim nebom. S obzirom da je moj suprug vajar, njemu je bio potreban atelje ili prostorija u kojoj da radi. Prema tome, tražili smo mirnije mesto, blizu Bukurešta i našli smo ovo selo gde, evo, živimo već osam godina.”
U selo Pisku Adrijana i Virdžil Skripkariju došli su 2006. godine i osnovali asocijaciju Gaspar, Baltazar i Melkior” te počeli da odvijaju obrazovne i kulturne projekte, posvećene, u glavnom, deci. Medju glavnim projektima bili su i ateljei grnčarstva, rekla nam je Adrijana Skripkariu: Nismo mogli da shvatimo da deca koju smo našli u selu nisu ništa znala o grnčarstvu, nisu nikada radili sa grnčarskim točkom. Nama se to činilo neverovatno i tako smo počeli da organizujemo letnje tečajeve za učenje grnčarstva i drugih zanatlija, a deca su bila oduševljena. Za vreme tećajeva decu smo upoznali sa istorijom umetnosti, a vremenom počeli su i odrasli da traže organizovanje ateljea za njih.”
Omiljeni student velikog vajara Vasilea Gorduza, Virdžil Skripkariu je veoma ocenjen u zemlji i inostranstvu. Učesnik Bijenale arhitekture u Veneciji 2008. godine i finalista Velike nagrade ”Prometheus” za ”Opera Prima” u 2009., Skripkariu je i autor dela Materinstvo”, koje se nalazi ispred Anglikanske crkve u Bukureštu. Inače, materinstvo je tema njegove najnovije izložbe Supermam”, nedavno otvorene u Londonu. No, u selu Pisku, Virdžil Skripkariu je našao mir i inspiraciju za svoje stvaralaštvo: Od kada smo se preselili u Pisku, otkrio sam specijalnu veštinu ovdašnjih ljudi: da shvate i završe neki rad pomoću raznih tehnika. Ovo je efekat viševekovne tradicije grnčastva. Meni se sve to čini veoma interesantno i uveren sam da u Rumuniji postoje jos mnoge onakve zajednice, čiji umetnički potencijal nije dovoljno valorizovan.”
2011. godine, kada se stara škola zatvorila, Adrijana i Virdžil Skripkariu imali su šansu da otvore novu osnovnu školu ”Agatonija”, u kojoj, iako je privatna, prve tri godine učenici su se besplatno školovali. Zadnjih godinu dana, medjutim, uvodjene su neke takse samo za one koji ih mogu platiti. Šta su učila ovdašnja deca saznali smo od Adrijane Skripkariu: Škola ”Agatonija” je obična obrazovna ustanova, sem činjenice da mi, koordinatori, imamo umetničke preokupacije i živimo sada u selu sa snažnom tradicijom grnčarstva. S obzirom da sam ja umetnički istoričar, moj suprug vajar, a škola je smeštena u blizini vajarskog ateljea i manastira Ciganešti, deca su u neposrednom kontaktu sa više oblika umetničke manifestacije. Nadamo se da će, zahvaljujući ovdašnjem kontekstu, učenici razvijati umetnički ukus i zavoleti da sačuvaju i nastave lokalne umetničke tradicije.”
