Kažnjavamo zlostavljača, ali ne brinemo o žrtvi
U periodu 2014-2020 80% od prijava zlostavljanja dece je rešeno odbacivanjem slučaja i odustajanjem od kaznenog procesa. Ovo je rezultat izveštaja Inspekcije sudstva, na koje nas upozorava izvršna predsednica organizacije Spasite decu Rumunije“, Gabrijela Aleksandresku. Od 18.549 prijava podnesenih u ovom periodu, 80% njih – koje uključuju teška kršenja slobode i seksualnog integriteta deteta – su zatvorene. Kada govorimo o deci koja su žrtve seksualnog zlostavljanja, država je više fokusirana na kažnjavanje zlostavljača (ako se odluči za pokretanje kaznenog postupka), a vrlo malo ili gotovo nimalo na oporavak deteta. Pitali smo Gabrijelu Aleksandresku šta bi trebalo uraditi kako bismo pomogli detetu žrtvi seksualnog zlostavljanja u našoj zemlji:
Luiza Moldovan, 17.05.2023, 14:59
U Rumuniji nismo svesni uticaja koje seksualno zlostavljanje ima na dete. Zna se da se seksualno zlostavljanje nedovoljno prijavljuje u Rumuniji. Broj slučajeva zlostavljanja dece je mnogo veći od broja prijava. Treba znati da je seksualno zlostavljanje teško traumatično iskustvo. Oporavak se ne dešava samo od sebe. Potreba za podrškom, kao i posledice prouzrokovane zlostavljanjem je u porastu. Detetu treba pomoći pod hitno i pružiti mu puno podrške. Bez toga, mogući su kratkoročni efekti, a dugoročni će uticati na celokupan razvoj deteta. Po našem mišljenju, kako bismo pomogli detetu i ograničili ove stvari, potrebno je uvesti zdravstveno obrazovanje u škole, uključujući reproduktivno zdravlje i seksualno obrazovanje. Deca bi trebalo da postanu svesna rizika i opasnosti kojima su izložena. Takođe bi trebalo da imamo stručnjake za otkrivanje, razgovor i ispitivanje dece koja su žrtve seksualnog zlostavljanja. Važno je ojačati poverenje deteta i njegove porodice u vlast, zbog toga je bitno imati specijalizovane nastavnike, sudije, psihologe, magistrate koji su specijalizovani u ispitivanju, analizi i suđenju slučajeva seksualnog zlostavljanja dece, kao i policiju. Izuzetno je važno imati tim stručnjaka koji umeju da prepoznaju simptome i načine na koje mogu da pomognu takvom detetu. Mi smo otvorili prvu specijalizovanu službu tipa Barnahus, koja je osnovana na Islandu pre par godina, službu koja ispituje, štiti i pruža podršku deci koja su žrtve seksualnog zlostavljanja kako bi se poštovali najbolji interesi deteta. Međutim, potrebno je da troškovi tretmana i sve što se tiče tih slučajeva bude pokriveno od strane države, kako bi bilo lakše i detetu i njegovoj porodici, te na taj način pružiti emotivnu podršku i samim tim izbeći novu traumu.“
Gabrijela Aleksandresku iz organizacije „Spasite decu“ opisala je profil zlostavljača i odnosa koje on razvija sa svojom žrtvom:
U principu, karakteristično za decu sa povećanim rizikom od zlostavljanja je njihova emotivna ranjivost. Dete često nije svesno da se nešto loše dogodilo i neće o tome ni pričati. Za mlađu decu rizik može biti veći jer je to povezano sa razvojem kognitivnih sposobnosti. Mališani mogu godinama biti žrtve, a da to i ne znaju. Obično zlostavljači prete žrtvi da čuva tajnu. Ta deca mogu tek u pubertetu, kada saznaju informacije o seksualnom životu, shvatiti da im se dogodilo nešto neprirodno. Uglavnom, da, ta deca ne shvataju da ono što doživljavaju nije normalno, dete nije sposobno da pristane na seksualni odnos i odrasla osoba ga lako manipuliše. Ono što smo primetili iz stručne literature i istraživanja koja smo sproveli ovde u organizaciji Spasite decu“ je da je mit da se seksualno zlostavljanje događa samo određenoj deci. Istina je da seksualno zlostavljanje nema veze sa socijalnom, ekonomskom situacijom deteta ili sa njegovim osobinama. Međutim, ekonomski, socijalni i porodični uslovi poput socijalne izolacije, razvoda, vanbračnih veza i neprijatnih događaja u porodičnom okruženju, ekonomske teškoće, mogu biti faktori rizika za decu.“
Uistinu, kaže i Gabrijela Aleksandresku, mišljenje da je dete izloženijie seksualnom zlostavljanju ako dolazi iz društveno i ekonomski ranjivog okruženja je samo mit:
Što se tiče zlostavljača, možemo reći da su oni većinom članovi porodice ili proširene porodice. To su osobe koje deca poznaju, kojima veruju, poput komšija, porodičnih prijatelja, osobe koje imaju uticaj nad decom, poput nastavnika, trenera ili članova njihovih porodica. Zlostavljač uvek pokušava da sakrije zlostavljanje i obično su dobre, brižljive osobe kako bi zavarale roditelje i stekle poverenje deteta i porodice.„
Psihoterapeut Elena Marija Dumitresku upozorava na nedostatak psihoterapije kod deteta koje je žrtva seksualnog zlostavljanja:
Psihoterapija poseduje metode kojima se rane koje utiču na sposobnost prilagođavanja osobe mogu izlečiti. Rezultat zavisi od niza faktora, među kojima je vrlo važno uspostaviti poverenje s značajnim osobama iz detetovog života, koje mu mogu pružiti sigurnost i zaštitu. Kada je ta rana izuzetno duboka i veza s tom osobom ne može biti uspostavljena kako bi zadovoljila potrebe deteta, ono će naučiti da živi sa tom ranom razvijajući određene veštine prilagođavanja. Odnos roditelj-dete koji se zasniva na zadovoljavanju emocionalnih potreba deteta može stvoriti sigurno okruženje u kome dete može otvoreno komunicirati sa svojim roditeljem o svojim svakodnevnim iskustvima. Na taj način, roditelj može primetiti s kim i na koji način dete uspostavlja odnose u svojim interakcijama i može, po potrebi da identifikuje određene nezdrave aspekte. Nažalost, postoje situacije u kojima, iz raznih razloga, ti odnosi ne mogu biti ostvareni. Zlostavljači su vrlo dobri posmatrači, primećuju slabe tačke žrtve, iskorišćavaju ih i manipulišu situacijom da bi ostvarili sopstveni cilj.„
Put prema ozdravljenju deteta koje je seksualno zlostavljano opisuje psihoterapeut Elena Marija Dumitresku:
Osim manifestacije patološke slike seksualnog zlostavljača, govorimo o onome što u psihologiji nazivamo dramatičnim trouglom – zlostavljač, žrtva i spasitelj. Mi, ljudi, učimo uloge. Tako će neki naučiti ulogu zlostavljača, identifikujući se s njim i sami će postati, na razne načine, zlostavljači. Drugi će, naprotiv, preuzeti ulogu spasitelja u odnosima koje imaju, želeći da spasu dete u svakoj bliskoj osobi. A neki će nastaviti da žive u ulozi žrtve u svojim odnosima s drugima. Govoreći o zlostavljanju dece, što se pre interveniše, to su veće šanse da će žrtva naučiti nove veštine prilagođavanja, funkcionisanja i čak ozdravljenja. Kada usledi odraslo doba i po završetku procesa formiranja ličnosti, stvari postaju sve stabilnije. Psihoterapija poseduje tehnike intervencije kako bi žrtva prošla kroz proces terapije, kako u ulozi deteta, tako i u ulozi odrasle osobe.„
