Rumunija Žena Mažora

Prihvatite poziv da zajedno napravimo radio izlet u srce starog rumunskog sela! Vaš vodič je Ženo Mažor, glumac u Dečijem i omladinskom pozorištu Gong u Sibiuu. Strastveni fotograf, u slobodno vreme putuje širom zemlje kako bi fotografisao ljude i pejzaže koji oduzimaju dah.

Roxana Vasile, 13.09.2023, 11:30

Desilo se pre osam godina, jednostavno, iznenada. Bio sam strastveni ribolovac, a nakon što sam prestao da pecam, promenio sam svoj život i počeo sam da se bavim fotografijom. Sada sam počeo, savetovan od strane mog dobrog prijatelja Sorina Onišora, da uključujem ljude u pejzaže, jer to daje više života fotografiji. Išao sam na njegovu radionicu kad sam se tek počinjao baviti fotografijom i mnogo toga sam naučio od njega. Prvenstveno, odnos prema ljudima, jer sam se plašio da fotografišem ljude, zbog toga sam fotografisao samo pejzaže… odnos prema ljudima je dosta težak, kao što dobro znate, ali on je imao dar, zapravo, i sada ga ima – da lako stupi u vezu s ljudima, za nekoliko sekundi uspe da uđe u dušu osobe, i pokušao sam da naučim nešto od njega i s vremenom sam i ja počeo da fotografišem ljude, da ih uključujem u svoje pejzaže, da im, kako bi on rekao, dam život, jer su pejzaži bezdušni bez ljudi. Tako sam počeo da upoznajem život na selu i da se bavim etnografskom fotografijom. Nemajući rodbinu na selu, kao dete, nisam imao kontakt sa životinjama, sa ruralnim, arhaičnim, seoskim mestima. Sada imam priliku da to radim putem fotografije. Ne volim gužvu, ne volim galamu, ne volim buku. Zbog toga bežim kad god mogu na brda, u prirodu. Oduvek sam voleo prirodu i planinarenje i to i dalje radim, koliko mi vreme dopušta.“

Izlasci ili zalasci sunca iza planina, magla koja se diže iznad sela, usamljeno drveće, ljudi koji kose, stara žena koja nosi drva, pastir koji silazi s ovcama, krava na vrhu brda, zaboravljeni zanati… sve to, putem fotografija Ženo Mažora, priča priču o mestima u dubokoj i nepoznatoj Rumuniji, mesta koja čak ni sami Rumuni ne poznaju.

Još uvek imamo, u poređenju s drugim zemljama u Evropi i širom sveta, tu arhaičnost, tradiciju, narodnu nošnju, crkvu, kola, kočije, seno… u drugim zemljama se više ne nalaze ovi elementi. Stranci me često pitaju kada vide strnjike na mojim fotografijama, šta su to. Oni to nisu videli stotinama godina. Pitaju me da li ljudi još uvek žive tamo. U tome leži suština rumunske arhaičnosti i tradicije. Još uvek imamo zaboravljena sela u Apusenjima, posebno, gde se možete vratiti stotinama godina unazad. Ako napravite fotografiju tamo, ne možete je vremenski odrediti. Mesto koje mi se najviše sviđa u Rumuniji, kao pejzažna i etnografska fotografija, je Fundătura Ponorului sa planine Šurjanu. Tamo možete ići desetine puta, stotine puta, i svaki put je situacija drugačija. Magla, para, slana rosa, snopovi sena koji se dime, ljudi s životinjama na svakom koraku… iza svakog kamena postoji nešto što se može fotografisati. To je jedno od najlepših mesta u Rumuniji po mom mišljenju… Kola sa senom, bivoli koji vuku kola, seljak obučen u narodnu nošnju, gostoprimstvo koje meštani imaju i koji žive u tim udaljenim, planinskim selima koja nemaju pristupne puteve… Tamo je svet skromniji, bliži Bogu i veri, dobrog su srca… Znate kako je svet na selu! Zbog toga dolaze stranci, jer ne mogu nigde drugde da pronađu nešto slično. Kod njih je to davno prošlo, njihovi daleki preci su doživeli takvo vreme pre 200-300 godina. Mi još uvek imamo ove stvari.„

Fundătura Ponorului se često pojavljuje u pričama Ženoa Mažora. Međutim, kako on kaže, cela ova arhaična, tradicionalna Rumunija je izvanredna. A seljaci koji žive u tim mestima, stari ljudi, gostoprimljivi, otvoreni i imaju toplu dušu koja je tako retka u današnjem svetu.

Sećam se jedne bakice iz Maramureša, imala je 92 godine. Mislim da je preminula, zaista mislim da je preminula, jer to je bilo na početku mog bavljenja fotografijom, pre 6-7 godina i ne znam da li je još uvek živa… Posetio sam je i živela je u kući od zemlje, sa zemljanim podom. Imala je samo jednu sijalicu koja je visila sa tavana, obavijena starim novinama, sto i krevet. Na stolu je bila kora hleba… Sve je ličilo na scenu iz nekog filma, bilo je fantastično. Svetlo sunca joj je, kroz prozor, obasjavalo lice, dok je ona sedela na krevetu. Bio je to neverovatan kadar! Prvi put smo samo razgovarali, ispričala mi je celu priču svog života, pričala mi je o svojoj deci, o unucima koji su otišli u inostranstvo, jer morate da se sprijateljite sa ljudima, a nakon toga, za 5-10 minuta, svi oni vam se povere, kao otvorena knjiga su, odmah vam sve ispričaju i sve vam nude. To sam zapravo želeo da kažem, da je ova žena, ova bakica, kada smo odlazili od nje, imala šest jaja, verovatno nije imala ništa više u kući, jaja su bila njena jedina hrana, od koje se odrekla i dala ih meni. Bilo nas je više fotografa, nismo hteli uzeti, ali nas nije pustila, nismo otišli bez tih jaja i još ponečega u rukama od onoga što nam je ponudila…„

Poznavaoci tvrde da Ženo Mažorove fotografije nisu obični pejzaži ili portreti, već dragoceni dokazi o svetu koji polako nestaje u viru modernog doba. To i sam potvrđuje:

Nažalost, da, verujem da će, kako stvari idu, za još jednu ili dve generacije, ova arhaična i tradicionalna stvar nestati, jer mnogo ljudi napušta celu zemlju, Maramureš, Bukovinu, Transilvaniju, sa svih strana. Ako razgovarate sa ljudima sa sela, ne postoji porodica u kojoj bar jedan član nije otišao – dete, unuk, brat – u inostranstvo i vraćaju se sa malo novca, koliko god godina da su proveli tamo da bi zaradili nešto, i ruše te lepe kuće koje imaju i grade neke… šta da kažem?… kičeve. Neverovatno je šta se dešava, tradicionalne kuće nestaju, nažalost. Trebalo bi nekako, ne znam, preduzeti nešto u tom smislu, da ih sačuvamo, ali ne znam kako bi to moglo da se uradi.„

Zato Ženo Mažor kaže: Radujmo se što više možemo ovim lepotama, jer će se polako izgubiti!“ Ostaju samo na fotografijama onih koji će, poput njega, možda godinama kasnije uzdahnuti s nostalgijom: Ovo je bila moja Rumunija!“