Sport i zdravlje u Rumuniji 19.10.2022

38% Evropljana se bavi sportom ili praktikuje neki oblik fizičke aktivnosti najmanje jednom nedeljno, dok 17% vežba manje od jednom nedeljno. Trenutno se 45% Evropljana nikada ne bavi sportom i nikada ne učestvuje u fizičkoj aktivnosti. Ovi podaci sadržani su u najnovijem Evrobarometru posvećenom sportu i fizičkoj aktivnosti i slični su onom iz 2017. godine. Rumunija je, nažalost, ispod evropskog proseka sa samo 20% gradjana koji se bave sportom ili redovno vežbaju. Takođe, dok 60% nikada ne vežba, 13% njih sedi više od 8 i po sati dnevno, zanemarujući na taj način svoje zdravlje i ignorišući koristi vežbanja za sebe i druge.

Christine Leșcu, 14.10.2022, 00:20

38% Evropljana se bavi sportom ili praktikuje neki oblik fizičke aktivnosti najmanje jednom nedeljno, dok 17% vežba manje od jednom nedeljno. Trenutno se 45% Evropljana nikada ne bavi sportom i nikada ne učestvuje u fizičkoj aktivnosti. Ovi podaci sadržani su u najnovijem Evrobarometru posvećenom sportu i fizičkoj aktivnosti i slični su onom iz 2017. godine. Rumunija je, nažalost, ispod evropskog proseka sa samo 20% gradjana koji se bave sportom ili redovno vežbaju. Takođe, dok 60% nikada ne vežba, 13% njih sedi više od 8 i po sati dnevno, zanemarujući na taj način svoje zdravlje i ignorišući koristi vežbanja za sebe i druge.

Praktikovan zajedno sa drugima, u društvu, sport pojačava osećaj pripadnosti zajednici i društvene uključenosti. Ovo nam je rekao Julijan Šerban, 42-godišnji trener u jednoj prodajnoj kompaniji. Julijan učestvuje u amaterskim maratonima i priznaje da je tu strast otkrio prilično kasno.

Julijan Šerban: Počeo sam da trčim sa 33 godine. Do tada se uopšte nisam bavio sportom, ni u detinjstvu, ni kasnije. Pored toga, trudio sam se da zaobidjem časove fizičke kulture u školi. Kada sam se bavio sportom, radio sam to isključivo iz zadovoljstva. Hoću da kažem, nisam počeo da se bavim sportom iz medicinskih razloga ili da bih sprečio bolest. (…) Mislim da sam deset godina pušio svaki dan. Imao sam način života potpuno suprotan sportu. Počeo sam više iz radoznalosti, voljan da uradim neku vežbu i primetio sam da se dve aktivnosti – pušenje i trčanje – ne poklapaju. Nakon što sam prestao da pušim, shvatio sam da mogu da povećam razdaljinu koju trčim. Onda sam odlučio da se prijavljujem na takmičenja, na maratone i primetio sam da se nešto promenilo u meni. Takođe, i zajednica oko mene se promenila. Počeo sam da trčim sa ljudima koji su imali istu strast, stvorio sam novu grupu prijatelja i zajedno smo se razvijali. I pored zdravstvenih beneficija, nastaju i postoje stvarne socijalne koristi. Jer motivacija često može doći spolja, iz grupe kojoj pripadate.

Grupa koju pominje Julijan Šerban učestvuje na maratonima i takmičenjima za amatere koja su počela da se organizuju u Rumuniji pre nekoliko godina. Na primer, nedavno je učestvovao u štafeti veterana, koju je organizovala Inviktus Rumunija, na trasi trke koja počinje u Bukureštu, prolazi kroz Ploješti i Brašov i da bi se 25. oktobra završila u Kareju. Iako je brojnost učesnika prilično velika, Julijan veruje da ima prostora za napredak.

Stvari se uvek mogu poboljšati. Ono što me raduje je to što se u Rumuniji organizuje nekoliko međunarodnih maratona, u Brašovu, Klužu, Temišvaru i Bukureštu, koji privlače sve više ljudi. A osim profesionalnih sportista koji dolaze da poboljšaju određene parametre za međunarodna takmičenja, ima i dosta amatera koji učestvuju. To je jako dobro, jer šira javnost vidi da pored profesionalnih sportista ima i ljudi svih uzrasta koji uživaju u sportu i to motiviše. Primetio sam opiranje ljudi kada se neko bavi sportom, bilo kog tipa. Vrlo je malo ljudi koji podstiču kretanje. I ima mnogo ljudi koji ne razumeju taj fenomen. (…) Ali mislim da mnogi ljudi koji se bave sportom u nekom trenutku, u starijoj dobi, moraju to da rade iz medicinskih razloga“.

Među onima kojima lekari preporučuju fizičke aktivnosti su osobe sa invaliditetom. Medjutim, oni se takođe bave sportom iz strasti, primetila je Julijana Mesešan, socijalna radnica u Fondaciji za motivaciju. Ona je i koordinatorka Motivacionog tima koji čine osobe u invalidskim kolicima, kao i osobe bez invaliditeta, koji učestvuju u raznim sportskim događajima, uglavnom fokusiranim na trčanje, a podstiču i druge da učestvuju.

Julijana Mesešan: Motivacioni tim čini oko 100 ljudi u invalidskim kolicima i bez invaliditeta. I veoma nam je važno da idemo na sportske događaje, jer je to prilika da pokažemo osobama bez invaliditeta da i ljudi u invalidskim kolicima mogu da se bave sportom i veoma je važno da se bavimo sportom. (…) želimo da iz godine u godinu povećavamo Timsku motivaciju, kako bi nam se pridružilo što više ljudi bez invaliditeta, a posebno ljudi koji koriste invalidska kolica. Dešava se da osoba koja nema invaliditet, doživi nesreću– pad sa visine i povredi kičmeni stub – i tako nažalost završi u invalidskim kolicima. Sigurno da joj je na početku poprilično teško. Ali polako, malo, po malo, ovi ljudi nastavljaju svoj svakodnevni život i važno je da znaju da i dalje mogu da se bave sportom, ako su pre nesreće imali strast u ovom pravcu. Na mnogim sportskim događajima postoje namenske trke za ljude u invalidskim kolicima.

Juliana Mesešan veruje da se podaci Evrobarometra o sportu i fizičkoj aktivnosti podudaraju sa njenim ličnim mišljem: Na Bukureštanskom maratonu, najvećem sportskom događaju na kojem učestvujemo, trkači dolaze u velikom broju, ali sigurno bi moglo da ih ima više, s obzirom na broj stanovnika prestonice. Mislim da mnogi Rumuni imaju sedeći način života. Živimo u ovim vremenima kada mnogo ulažemo u svoj posao, postoji lični život kojem želimo da posvetimo vreme i zaboravljamo koliko je važno vežbati.

Pored koristi za zdravlje, socijalizaciju i ishranu, sport stoga može biti faktor inkluzije za osobe sa invaliditetom i osobe u nepovoljnom položaju.