Šta znamo o seksualnom uznemiravanju? 26.10.2022

O seksualnom uznemiravanju i zlostavljanju, od fizičkog do virtuelnog ili onlajn oblika, dugo se govori u Rumuniji i ostatku Evrope. Zakonodavstvo pokušava da održi korak sa svim nedavnim manifestacijama u vezi sa ovim pojava. Medjutim, i dalje postoji velika konfuzija u javnom mnjenju i u propisima koji bi trebalo da sankcionišu takva dela. Na primer, nedavno istraživanje koje je sprovela fondacija Vorld Vision Rumanija (World Vision România) otkriva da preko 26% tinejdžera i srednjoškolaca priznaje da su dobijali nage fotografije ali i da je od njih traženo da posalju iste takve. Istovremeno, iz istog istraživanja saznajemo da preko 22% ispitanih studenata kaže da prisiljavanje ili pozivanje maloletnika da gleda pornografske slike predstavlja seksualno zlostavljanje u maloj meri ili uopšte nije. Studija je deo šireg projekta fondacije, pod nazivom JUSTinAct, koji ima za cilj da što bolje informiše nastavnike, roditelje i decu o svim aspektima seksualnog zlostavljanja i da pokuša da promeni mentalitet po kom ništa drugo sem silovanja nije seksualno zlostavljanje. Prema Andreji Buzor, advokat u World Vision Foundation, tražiti od nekoga da pošalje golišave fotografije je definitivno oblik zlostavljanja, ali malo ljudi je toga svesno:

Christine Leșcu, 25.10.2022, 19:09

O seksualnom uznemiravanju i zlostavljanju, od fizičkog do virtuelnog ili onlajn oblika, dugo se govori u Rumuniji i ostatku Evrope. Zakonodavstvo pokušava da održi korak sa svim nedavnim manifestacijama u vezi sa ovim pojava. Medjutim, i dalje postoji velika konfuzija u javnom mnjenju i u propisima koji bi trebalo da sankcionišu takva dela. Na primer, nedavno istraživanje koje je sprovela fondacija Vorld Vision Rumanija (World Vision România) otkriva da preko 26% tinejdžera i srednjoškolaca priznaje da su dobijali nage fotografije ali i da je od njih traženo da posalju iste takve. Istovremeno, iz istog istraživanja saznajemo da preko 22% ispitanih studenata kaže da prisiljavanje ili pozivanje maloletnika da gleda pornografske slike predstavlja seksualno zlostavljanje u maloj meri ili uopšte nije. Studija je deo šireg projekta fondacije, pod nazivom JUSTinAct, koji ima za cilj da što bolje informiše nastavnike, roditelje i decu o svim aspektima seksualnog zlostavljanja i da pokuša da promeni mentalitet po kom ništa drugo sem silovanja nije seksualno zlostavljanje. Prema Andreji Buzor, advokat u World Vision Foundation, tražiti od nekoga da pošalje golišave fotografije je definitivno oblik zlostavljanja, ali malo ljudi je toga svesno:

U ovoj anketi učestvovalo je više od 700 ispitanika. Više od četvrtine je reklo da su od njih tražene fotografije. Dakle, ovo se dešava i treba da razgovaramo o tome. Naša deca imaju pristup internetu, izuzetno su informisana, a mi smatramo da nema potrebe da se prica na tu temu, jer je doživljavamo kao tabuu. To ne bi trebalo da se dešava. Savetujemo svim nastavnicima i roditeljima da obrate pažnju na decu i razgovaraju o ovim temama.

Iskrene diskusije bi uklonile osećaj sramote koji tinejdžeri doživljavaju tokom određenih razgovora. Anketa Vorld Vision otkriva da svaka treća mlada osoba ne bi zbog srama i stida razgovarala sa roditeljima o seksualnom zlostavljanju, saznajemo od Andreje Buzor:

O ovim temama se uopšte ne diskutuje u školi, one se i dalje smatraju tabuom. Žrtva se stidi i plaši, da je zajednica nece verovati. Veoma je važno da razgovaramo sa decom, da ih edukujemo. Onog trenutka kada bi se u školama više pričale o tome, na primer na casu odeljenske zajednice, šta znači seksualno zlostavljanje i da se mogu žaliti Dečjoj zaštiti ili policiji, tada bi dete osetilo da postoji siguran prostor gde moze to da prijavi.

Škole se moraju uključiti u ove rasprave , jer se mnoge zloupotrebe dešavaju upravo u obrazovnim institucijama. Andreja Buzor, advokat u World Vision Foundation:

Preko 17% tinejdžera kaže da su u školi, bili dodirnuti na način zbog kojeg su se osećali neprijatno. U većini slučajeva navode da ih je dotakao kolega, ali preko 20% kaže da su ih, u različitim kontekstima, dotakle osobe koje nisu kolege, na neprijatan način. 51,5% navodi da su ih napadno gledali. Što se tiče pritužbi, preko 30% nastavnika kaže da ne bi prijavilo seksualno zlostavljanje učenika, jer smatraju da ne bi imali dovoljno dokaza. Želela bih da napravim pojašnjenje koje smatram veoma važnim. Ni roditelij ni učitelij nisu sudovi. Dakle, sud je odgovoran da vidi da li se to dogodilo ili ne. Nastavnici ili roditelji imaju odgovornost prema deci da to prijave. Nakon toga će se uraditi istraživanje i dokazaće se ono što treba da se dokaže.“

Drugo istraživanje ukazuje da ni u univerzitetskom okruženju situacija nije bolja. Od Kristine Praz, članice feminističkog udruženja Centar FILIA, saznajemo sledeće:

U periodu od 5 godina, na 52 univerziteta bilo je samo 15 prijava seksualnog uznemiravanja. To nije nužno dobro, jer to ne znači da ovi slučajevi ne postoje. To samo znači da imamo poteškoća u pristupu mehanizmima prijavljivanja, komunikaciji sa studentima i stvaranju bezbednog okruženja u kome se osećaju prijatno da pričaju o takvim iskustvima i traže pomoć. Nažalost, u većini slučajeva, rešenje za izveštaje je bilo preporučivanje medijacije, ili zatvaranje predmeta zbog nedostatka dokaza. Znamo samo za jedan slučaj da je nastavnik otpušten, ali ne odlukom Etičke komisije škole, već naknadnom odlukom, jer se u prvoj fazi ništa nije dogodilo.“

Ove informacije su uključene u obiman izveštaj Centra FILIA o seksualnom uznemiravanju u univerzitetskom okruženju, izveštaj kojem je prethodila istraživačka studija. Detalje iznosi Kristina Praz:

Razgovarali smo sa studetnima, s jedne strane, i profesorima s druge strane, da bi saznali kako oni doživljavaju ovaj fenomen. Preko 30% ispitanika je navelo da je iskusilo uznemiravanje, a skoro 40% ispitanika je reklo da je bilo svedok seksualnog uznemiravanja. Napomenula bih da ovi podaci nisu baš reprezentativni, jer nismo anketirali sve univerzitete, već su to neki početni, istraživački podaci, samo da bismo imali minimalan nivo informacija u vezi sa ovom pojavom. Takođe u istoj studiji smo saznali da je jedan od glavnih razloga koji ispitanici navode za seksualno uznemiravanje nedostatak propisa i mehanizama sankcionisanja.“

Centar FILIA je takođe istražio etičke kodekse ponašanja i interne propise univerziteta, da bi video kako definišu seksualno uznemiravanje. Kristina Praz deli zaključak sa nama:

U našoj nedavnoj studiji otkrili smo da od 85 kodeksa ponašanja koje smo analizirali, samo 38 pominje uznemiravanje na minimalnom nivou. A to ne znači da oni nude definiciju pojma. Više od polovine kodeksa ne sadrži ni nekoliko reči o ovom fenomenu. To je problem. Kada nemamo jasan etički propis iz kojeg bismo saznali šta je seksualno uznemiravanje, kako se definiše, koje oblike ima ova pojava, ni studenti, ni studentkinje, ni nastavno ili pomoćno osoblje nemaju gde da saznaju ove informacije da bi znali kako se ova pojava moze sankcionisati.“