Toksično radno mesto? Nauči da ga prepoznaš i suzbiješ

Često se događa da idemo na posao s osećajem kao da nosimo teret na ramenima i jedva hodamo. Kad tamo stignemo, ponašamo se tako da se često zapitamo ko smo zapravo – mi kod kuće ili mi sa posla. Ponekad se plašimo, ponekad smo preterano razdražljivi, brojimo sate i minute dok ne dođe vreme da odemo s posla. Nakon toga ulazimo u drugačiji oblik ponašanja – dekompresiju, gde iskaljujemo frustracije na članove porodice ili na sebe. Sve da bismo sutradan počeli ponovo. Šta se zapravo dešava? Pa, radimo u toksičnom okruženju koje ostavlja tragove u celom našem biću. Iskreno rečeno, ona izreka o ostavljanju briga s posla na ulazu u kuću ne funkcioniše, budimo ozbiljni. Nosimo toksičnost s posla svuda gde idemo. Razgovaramo o toksičnosti na radnom mestu sa Androm Pintikan, karijernim savetnikom i stručnjakom za ljudske resurse. Kako prepoznajemo toksičnost na radnom mestu?

Luiza Moldovan, 21.06.2023, 16:10

Nekoliko pokazatelja toksičnog okruženja. Imamo vrlo autoritarne menadžere koji vrše mikro-menedžment, ne pružaju slobodu i autonomiju zaposlenima da postignu ciljeve, ne postoji sigurno psihološko okruženje, bojimo se da se izrazimo jer smo uvereni da će biti posledica, radimo stvari zato što tako treba, čak i kada znamo 100% da su pogrešne, ali strogo poštujemo ono što nam je rečeno da radimo jer naše mišljenje u organizaciji nije bitno, nemamo menadžere ili ljude koji preuzimaju odgovornost kada se pogreši, radije se bavimo time ko je progrešio nego da se pronađu rešenja, nemamo poverenja. U toksičnom okruženju, zapravo, verujem da je to najveći problem, nemamo poverenja jedni u druge i uvek imamo utisak da će nam neko naneti štetu, a to je prvi i najvažniji aspekt koji treba uzeti u obzir, jer kada osoba ima taj strah, da je na mestu na kome se ne oseća sigurnom, uvek će biti u režimu odbrane i u borbi za preživljavanje, neće postojati izuzetni rezultati”

Živimo u teškim vremenima i spremni smo napraviti ogromne kompromise kako bismo imali šta da stavimo na sto svojim najbližima. Podnošenje otrovnog menadžera postalo je, u današnje vreme, jedini način rada, barem u nekim organizacijama. Andra Pinktikan nam govori kako da prepoznamo otrovnog ponašanje šefa i kako da mu se suprotstavimo:

Kada imaš toksičan odnos s tvojim menadžerom – želim da se malo udaljimo od pojma “šef”, koji se više ne koristi u 2023. godini – prvo moraš to otkriti. Moraš shvatiti da nešto nije u redu tamo i to je veoma teško, jer još uvek verujemo da su određena toksična ponašanja normalna. Dakle, ne, niko nema pravo da viče na tebe, niko nema pravo da ti kaže da ne možeš uzeti godišnji odmor jer nema ko da te zameni, imaš prava i ta prava moraju biti poštovana, takođe imaš i odgovornosti i tvoja je dužnost da ih ispunjavaš, naravno. Toksičan menadžer će imati neprimereno ponašanje prema tebi, neće poštovati tvoje radne standarde, neće poštovati tvoj lični prostor, slaće ti poruke u potpuno neodgovarajućim trenucima, tražiće od tebe da žrtvuješ privatni život za profesionalni i verovatno ćeš biti prisiljen da radiš više nego što je navedeno u tvom radnom opisu. Kada se suočiš s takvim osobama, moraš naučiti postaviti i komunicirati svoje radne standarde, moraš znati koje su tvoje radne obaveze, moraš znati za koje stvari si ti odgovoran, naravno, obavljati svoj posao i ispuniti svoje ugovorne obaveze, ali istovremeno tražiti od osobe koja je odgovorna za tebe da te poštuje u tom procesu. Komuniciraj kako želiš da ti se obraća, reci mu, kada viče na tebe ili koristi neprimerene reči, da ne prihvataš takav odnos profesionalne saradnje i izrazi način na koji želiš da radi s tobom, da stvari idu dobro, jer, realno govoreći, ljudi ne mogu sanjati ono što ti želiš.“

Standard rada, kaže Andra Pinktikan, je ideja koja se mora neprestano ponavljati na poslu. Da li moj kolega zna koliko je toksičan za mene?

„Menadžer, kolega, toksična osoba, u 99% slučajeva ne zna da je toksična. I ne zna zato što mi, generalno kao kultura, ne znamo šta znači toksičnost. Još uvek verujemo da je normalno vikati jedni na druge, normalno je ohrabrivati kroz obeshrabrivanje ili teror. Srećom, ove stvari više ne funkcionišu; nažalost, funkcionisale su mnogo godina, ali stvari se menjaju. Deo ljudi počinje da shvata šta znači zdrav profesionalni odnos, šta znači imati profesionalni pristup poslu, raditi u što zdravijem radnom okruženju – još uvek ne verujem da smo dostigli vrlo zdrave radne odnose, ali idemo ka tome – a kada imamo ljude sa toksičnim ponašanjem, oni ne znaju da imaju taj problem, jer im mi ne komuniciramo te stvari na asertivan način, oni neće postati svesni. Obično ili i mi vičemo na njih i oni ulaze u defanzivu i sukobljavamo se, ili igramo ulogu žrtve i kažemo im čime nas oni ugrožavaju, kako patimo, i to ih još više podržava u njihovom ponašanju. Da bismo izašli iz takvih psiholoških igara, jer se to zapravo dešava u okviru radnih odnosa, mnogo je psiholoških igara i mi smo zarobljeni u prostoru profesionalne drame, potrebno je da svako od nas radi na sebi i da prilagodi način na koji se odnosimo prema drugima i, svakako, da postavimo svoje standarde rada i da ih stalno komuniciramo. Treba često naglašavati standarde rada, jer su izuzetno važan korak u poboljšanju radnih odnosa u Rumuniji.„

„Kada naučimo da poštujemo sebe, kao kroz magiju će se promeniti i ostali aspekti našeg života, uključujući i profesionalni“, smatra Andra Pintkikan.

„U većini slučajeva, otkaz nije rešenje, jer obično ono što radimo je da damo otkaz sa toksičnog radnog mesta, ali pazite, to je radno mesto i situacija postaje toksična jer smo i mi doprineli tome. Odlazimo sa takvog radnog mesta i prelazimo na drugo radno mesto gde je vrlo verovatno da ćemo praviti iste greške kao i do sada i da ćemo se, za 2-3 godine ili možda i ranije, naći u sličnoj situaciji. Problem je što svi mi doprinosimo situacijama u kojima se nalazimo. Možemo reći, evo, menadžer me uznemirava ili koleginica, ali istin je da ljudi rade ono što im dozvoljavamo da nam rade. I dok ne naučimo da uočavamo, čak i kod nas, naše toksično ponašanje koje održava toksično ponašanje drugih, nećemo lako izaći iz ove igre, čak ni otkazom.“

I organizacija sama pati od toksičnosti svojih ljudi.

Dugoročni efekti toksičnog radnog okruženja su razorni. Kada neko dolazi na posao u okruženje u kojem se oseća u opasnosti, u ratu, primoran je da bude stalno u defanzivi, prvenstveno na ličnom, fizičkom nivou, nanosi sebi mnogo štete. Ovo stanje stresa, koje postaje hronični stres, utiče na mnoge aspekte našeg života, posebno fizički, i dolazimo do tačke ključanja. To se dešava na individualnom nivou. Na kolektivnom nivou, kada imate grupu ljudi, tim ljudi koji pate, a ponekad čak ne znaju da jasno izraze da se to dešava – da su u funkcionalnoj depresiji, kada su svi ljudi unutar patnje, način na koji će međusobno komunicirati postaće sve toksičniji. Mislim da nema smisla da raspravljamo o šteti koja će biti u uspehu u poslu, odnosu prema klijentu, inovaciji… Kada su ljudi preokupirani preživljavanjem i spasavanjem vlastite kože i kada su u takmičarskim igrama, dokazujući da su najbolji, mislim da jfokus nie na klijentu i na uticaj organizacije, već samo na preživljavanje.“