Analiza siromaštva u Rumuniji (17.06.2026)

Više od četvrtine Rumuna nalazi se u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti, a zajedno sa Bugarima i Grcima spadaju među najugroženije građane u Evropskoj uniji.

Dragana Diamandi и Roxana Vasile, 17.06.2026, 10:10

Više od četvrtine Rumuna nalazi se u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti, a zajedno sa Bugarima i Grcima spadaju među najugroženije građane u Evropskoj uniji.
Nedavno je vlada u Bukureštu, preko Ministarstva za razvoj, javne radove i administraciju, objavila detaljnu analizu svake administrativno-teritorijalne jedinice — jednu od najpotpunijih lokalnih „radiografija” do sada. Prema tom dokumentu, najveći nivo siromaštva beleži se u Moldaviji, južnoj Munteniji, Olteniji i centralnoj Transilvaniji, gde nedostatak infrastrukture, slaba mobilnost i nizak nivo obrazovanja dodatno produbljuju socijalnu ranjivost. U tim oblastima gradjani Rumunije se istovremeno suočavaju sa lošim putevima, teško dostupnim školama i bolnicama, malobrojnim i loše plaćenim poslovima. Svaki faktor pojačava drugi, stvarajući spiralu iz koje je teško izaći bez podrške.
Kontrast između ruralnih područja i velikih urbanih centara je upečatljiv. Drugim rečima, ako je osoba rodjena ili živi u Rumuniji u blizini velikog grada, njene šanse za pristojan život neuporedivo su veće nego ako živi u izolovanom selu na severoistoku zemlje. Sociolog Vladimir Jonaš objašnjava:
„Postoje zemlje poput Rumunije u kojima su investicije i gotovo sve javne politike tokom poslednjih 35 godina bile usmerene pre svega na stanovništvo u velikim urbanim područjima. Sela i mali gradovi bili su zaboravljeni. Sa deindustrijalizacijom posle 1990. godine, ti mali urbani centri krenuli ka siromaštvu. Migracija stanovništva ka drugim zemljama Evropske unije dovela je do toga da su u tim oblastima uglavnom ostali starije osobe i deca. Otuda i veoma visok procenat dece u Rumuniji koja žive u riziku od siromaštva, dok su javne politike poslednjih 30 godina za poboljšanje njihovog života bile gotovo nepostojeće. Ako pogledamo situaciju u Rumuniji, ozbiljne rasprave na tu temu, kako država može pružiti stvarnu podršku deci, podstaći natalitet, rešiti demografski problem i pomoći ljudima u riziku od siromaštva nisu donele konkretne rezultate.”
Iako je više od četvrtine stanovništva izloženo riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti, Rumunija na papiru ima relativno nisku stopu nezaposlenosti. Evo kako Vladimir Jonaš objašnjava ovaj paradoks:
„Kada pogledamo zvanične podatke i vidimo tu veoma nisku stopu nezaposlenosti, moramo imati u vidu da statistika obuhvata samo osobe koje su zvanično registrovane kao nezaposlene ili koje primaju pomoć za nezaposlene. Međutim, u ruralnim područjima i malim gradovima imamo ogroman broj ljudi koji zapravo nemaju posao, ali se sami snalaze kroz domaćinstvo i poljoprivredu. Zato Rumunija ima veoma veliki broj mikro-farmi i malih poljoprivrednika u poređenju sa drugim evropskim zemljama. To je kulturna karakteristika nastala još pre 1990. godine, koja je i dalje duboko ukorenjena u ruralnoj Rumuniji.”
Pored opšteg siromaštva, vladin izveštaj analizira i fenomen o kojem se manje govori u javnosti — energetsko siromaštvo, odnosno procenat stanovništva koje ne može sebi da obezbedi minimalnu potrošnju energije, naročito tokom zime. Analiza pokazuje visok nivo energetskog siromaštva posebno u ruralnim područjima karpatskog luka. Tamo desetine hiljada Rumuna provode zime u slabo zagrejanim kućama, trošeći veliki deo prihoda na drva ili druge izvore energije — ili jednostavno trpeći hladnoću.
Glavni nacionalni program socijalne pomoći namenjen osobama i porodicama sa finansijskim problemima jeste Minimalni prihod za inkluziju. Mnoge porodice u Rumuniji dopunjuju mesečne prihode ovom skromnom socijalnom pomoći, ali tako gde je siromaštvo veoma visoko ljudi često potpuno zavise od državne pomoći kako bi preživeli iz meseca u mesec. Postojanje naselja bez ijednog korisnika ovog programa ne znači nužno da je situacija dobra, već da ljudi koji imaju pravo na pomoć često ne znaju da ona postoji, nemaju nacina da se obrate nadležnim institucijama a lokalne vlasti ih ne usmeravaju.
Javne politike u Rumuniji u podršci socijalno ugroženim ljudima često su bile smanjivane upravo tokom perioda ekonomske krize i mera štednje, pa čak i potpuno ukidane radi budžetskih ušteda. Sociolog Vladimir Jonaš navodi primer:
„Rumunija nikada nije znala ili nije želela — politička klasa i ljudi koji su imali moć odlučivanja — da poveže pohađanje škole sa dobijanjem dečjeg dodatka ili bilo koje druge pomoći koju država pruža, upravo da bi podstakla decu da redovno idu u školu. Topli obrok koji je država obezbeđivala imao je veliki značaj za mnoge gradjane iz ruralnog područja i malih gradova, ali i tu je država često smatrala da može da štedi kada se suoči sa ekonomskim problemima. Mislim da bi buduće rasprave, a vidimo da i Evropska komisija naglašava ta pitanja, trebalo da budu usmerene na podršku deci, jer smo svi svesni da je jedan od najvećih problema u Evropi demografska kriza, naročito natalitet. Potrebne su javne politike koje će podstaći ovo poglavlje i pomoći deci. Takodje, i za osobe sa invaliditetom i osobe sa posebnim potrebama, jer i tu postoji veliki problem!”
Jednom rečju, slika u Rumuniji je prilično sumorna: depopulacija i ubrzano starenje stanovništva, velika geografska mobilnost i koncentracija oko velikih urbanih centara ili rast dijaspore, velike razlike u zaposlenosti i socijalnoj ranjivosti. Deca, stariji ljudi, radno sposobni ali slabo obrazovani građani i osobe sa invaliditetom često ostaju zarobljeni u začaranom krugu siromaštva iz kojeg je sve teže izaći bez dobro osmišljenih socijalnih politika.