Obrazovanje u Rumuniji između zabrinjavajućih statistika i potrebe za stvarnom promenom (13.05.2026)

Obrazovanje i dalje ostaje jedna od najkrhkijih zona kvaliteta života u Rumuniji, pokazuje najnoviji „Barometar blagostanja“, koji je sprovela kompanija MIR Research na zahtev UNSAR-a (Nacionalne unije društava za osiguranje i reosiguranje u Rumuniji) za platformu ABS – Alijansa za blagostanje.

Dragana Diamandi и Ion Puican, 13.05.2026, 10:00

Obrazovanje i dalje ostaje jedna od najkrhkijih zona kvaliteta života u Rumuniji, pokazuje najnoviji „Barometar blagostanja“, koji je sprovela kompanija MIR Research na zahtev UNSAR-a (Nacionalne unije društava za osiguranje i reosiguranje u Rumuniji) za platformu ABS – Alijansa za blagostanje.
Rumunija beleži rezultat od 6,85 od 10 u oblasti obrazovanja: iznad Bugarske (6,74), ali ispod svih ostalih analiziranih zemalja u regionu — Poljske (8,3), Češke (7,97), Mađarske (7,38) i Slovačke (6,87). Iza ovih brojki, izveštaj ukazuje na trajne probleme u inkluziji, osnovnim kompetencijama i pripremi za tržište rada. Jedan od najzabrinjavajućih podata odnosi se na rano napuštanje školovanja.
Prema najnovijim podacima Eurostata, Rumunija ima najvišu stopu u Evropskoj uniji: 16,8% mladih između 18 i 24 godine prerano napušta obrazovanje i ne nastavlja nijedan program obuke, dok je evropski prosek 9,3%. To znači da skoro svaki šesti mladi Rumun ulazi u odrasli život bez adekvatne kvalifikacije, što direktno utiče na šanse za zapošljavanje i dugoročnu ekonomsku stabilnost.
Psiholog Oana Pujkan objašnjava rezultate studije iz perspektive razvoja novih generacija mladih:
„Iz psihološke perspektive, podaci iz studije „Barometar blagostanja“, koji pokazuju krhkost obrazovanja u Rumuniji, ne govore samo o školskom uspehu ili statističkim pokazateljima. Rezultati nam govore o načinu na koji se gradi odnos deteta sa samim sobom, sa drugima u zajednici i, na kraju krajeva, o odnosu sa svetom u kome živi. Obrazovanje je prvi društveni prostor u kome dete uči poverenje, pripadnost, saradnju i osećaj da ima mesto u zajednici. Kada je pristup obrazovanju fragmentiran, nejednak ili nestabilan, javljaju se efekti koji daleko prevazilaze akademsku oblast. Kod deteta ili mlade osobe, poverenje u sopstvene resurse se smanjuje, javlja se osećaj bespomoćnosti i teže je formirati sposobnost prilagođavanja novim situacijama. Dete koje više puta doživljava jaz — bilo da govorimo o nedostatku resursa, teškoćama u učenju ili nedostatku obrazovne podrške — može internalizovati ideju da nije dovoljno sposobno“
Razlike koje pokazuje „Barometar blagostanja“ vidljive su i na nivou digitalnih veština. U Rumuniji samo 27,7% građana ima osnovne digitalne veštine, skoro duplo manje od evropskog proseka (preko 55%). U ekonomiji zasnovanoj na tehnologiji, ovaj jaz postaje ozbiljan problem, naročito za mlade i stanovnike ruralnih sredina. Takođe, samo 12% Rumuna ima iznad prosečne finansijske veštine, što znači teškoće u razumevanju odluka vezanih za štednju, pozajmljivanje ili finansijsku zaštitu. Oana Pujkan nam daje više detalja iz psihološke perspektive informativnih naspram obrazovnih razlika među mladima:
„Sve više viđamo mlade ljude koji imaju potrebne informacije, ali nemaju dovoljno samopouzdanja u svoj put ili u donošenje odluka. Mladi se brzo prilagođavaju tehnologiji, ali se susreću sa poteškoćama u stvarnim, svakodnevnim odnosima. Mladi ljudi imaju problema sa preuzimanjem odgovornosti ili sa niskom tolerancijom na frustraciju. Postoji i važan uticaj na odnose. Nedostatak obrazovnih i emocionalnih veština često se ogleda u teškoćama u izgradnji dijaloga, pregovaranju o razlikama ili održavanju stabilnih odnosa.“
Izveštaj ukazuje i na razlike između urbanih i ruralnih sredina. U Rumuniji skoro 42% učenika pohađa škole u ruralnoj sredini, gde je pristup resursima, tehnologiji i kvalifikovanim nastavnicima znatno ograničeniji. Pored toga, međunarodno testiranje konstantno pokazuje velike razlike u uspehu između učenika u gradovima i onih u selima. Ove razlike se potom odražavaju u pristupu srednjoj školi, fakultetu i tržištu rada. Kao što ističe psiholog Oana Pujkan:
„ Ako posmatramo dugoročno, ove disfunkcije u obrazovanju utiču ne samo na profesionalni put buduće mlade osobe, već i na način na koji će stupati u odnose, kako će komunicirati, koliko će imati sigurnosti u donošenju važnih odluka ili koliko će im biti lako da razviju svoju autonomiju. Na društvenom nivou, psihološki efekti postaju vidljivi u načinu na koji se mlade generacije odnose prema budućnosti. Kada obrazovanje ne nudi dovoljnu predvidljivost, postoji tendencija ka povlačenju, anksioznost zbog budućnosti ili teškoće u ulaganju u dugoročne projekte.
Oana Pujkan naglašava: „Obrazovanje ne proizvodi samo veštine, već i emocionalnu strukturu. Obrazovanje ne znači samo akumulaciju znanja, već i praksu zajedničkog života: učimo da slušamo, čekamo, raspravljamo, sarađujemo. Kada su faze obrazovanja oslabljene, celo društvo oseća posledice kroz polarizaciju, nepoverenje i krhkost društvenih veza. Dugoročno gledano, ulaganje u obrazovanje je, zapravo, ulaganje u psihološko zdravlje društva…“
Obrazovanje više ne može biti posmatrano samo kao administrativna oblast, već kao ključna infrastruktura društvenog blagostanja. Način na koji dete ulazi i ostaje u školskom sistemu utiče na ekonomsku stabilnost porodice, sposobnost društva da se prilagodi i dugoročnu otpornost cele države.