Adriana Babeci i Marija Manolesku, dobitnice nagrada Sofija Nadežde

Adrijana Babeci je osvojila Specijalnu nagradu drugog izdanja Nagrada Sofija Nadežde za žensku književnost za knjigu Književnost bez granica. Publikacija Scena je dodelila nagradu za dramaturgiju koju je osvojila Marija Manolesku.

Corina Sabău, 07.12.2019, 13:28

Adrijana Babeci je osvojila Specijalnu nagradu drugog izdanja Nagrada Sofija Nadežde za žensku književnost za knjigu Književnost bez granica. Publikacija Scena je dodelila nagradu za dramaturgiju koju je osvojila Marija Manolesku.

Adriana Babeci je pisac, esejista, književni kritičar, profesor komparativne književnosti na Zapadnom univerzitetu u Temišvaru, jedan od najznačajnijih savremenih pisaca. Izgubljene bitke. Dimitrije Kantemir, strategije čitanja (Amarcord, 1998) Dileme Centralne Evrope (Mirton, 1998), Dandizam. Jedna istorija (Polirom, 2004) Poslednji sufle u Parizu. 69 kulinarskih recepata (Polirom, 2006), Le Banat – un Eldorado aux confins (koordinator, Cultures dEurope Central, CIRCE, Universite de Paris-Sorbonne, 2007) neke su od knjiga koje je objavila, odlikovane najznačajnijim rumunskim književnim nagradama. Zajedno s Mirčom Nedelću i Mirčom Mihaješ pisala je roman Žena u crvenom, a 2014. objavila je roman Amazonke. Jedna priča (Polirom). Gracijela Benga, književna kritičarka, članica žirija Sofija Nadežde za žensku književnost napisala je: Koristeći istom sposobnošću oružje epskog zavođenja i naučnog istraživanja, Adriana Babeci je i prozni pisac, sjajna esejistkinja i profesorka koja je ( kroz osetljivost, trud i humanost) očarala mnoge generacije studenata. Ove godine, Specijalna nagrada za Književnost bez granica pripala je Adriani Babeci – jer je našla put do srećnog diskurzivnog preplitanja od kojeg su proza i esej dobili dosta toga “. Adriana Babeci o svojim knjigama, koje ilustruju književnost bez granica: ,,Ako malo pogledam i pravim određeni bilans: pisala sam knjige o kulturnom jugoistoku, doktorat o Dimitriju Kantemiru, dvadeset godina sam radila na doktorskoj disertaciji. Paralelno sa pisanjem ove studije, otkrila sam šta je mnogo bliže mojoj biografiji i duhu mesta gde sam se rodila i gde živim, pa sam počela da se bavim kulturom i književnošću Centralne Evrope. Tako da mogu reći da nemam fizičke, administrativne ili – figurativno rečeno – kulturne ili duhovne granice. Da, bavila sam se u svojim knjigama jugoistokom i Balkanom, ali i srednjom Evropom, u njihovoj plodnoj komplementarnosti, a ne u opoziciji, u opoziciji koja bi isključila jednu u odnosu na drugu. Napisao sam jednu knjigu o feminiziranim muškarcima. Ali rekla sam da treba da budem pravedna i prema muškobanjastim ženama i mislim da je ovo knjiga koja je najviše doprinela dodeljivanju nagrade Sofija Nadežde, Amazonke. Jedna priča. Ovako sam postala, barem do ovog trenutka, dežurna amazonka u Rumuniji. Mislim da sam uspela da posredstvom mojih štiva pređem iza stvarnih i kulturološki imaginarnih granica, ali i van granica između polovima.“

Marija Manolesku objavila je romane Dizač tegova iz Vitana (Polirom, 2006) i Kao kapi krvi na linoleumu u liftu (Cartea Românească, 2010). Diplomirala je na Masteru dramskog pisanja na Akademiji filmske i dramske umetnosti, pobedila je na trećem izdanju DramAcum takmičenja za drame i učestvovala u Dramskoj rezidenciji Royal Court Theatre. Njena najpoznatija štiva su Uz malo pomoći mojih prijatelja, Sado-Maso Blues Bar i kao sebe samog. U oktobru 2019. godine održana je premijera njenog teksta Veliki B, u ZUG.zone Kluž (režija Adonis Tanca), a roman Lovci objavljen je u izdavačkoj kući Polirom. Kristina Modreanu, glavna urednica časopisa scenskih umetnosti scena.ro: Marija Manolesku jedan je od najčešćih artikuliranih glasova savremene drame u Rumuniji. Njeni komadi nadilaze lične priče i uključuju ih u veću priču koja često u središtu ima sukobe među generacijama koje još uvek animiraju rumunsko društvo. „

Marija Manolesku govori nam kako je debitovala kao dramaturškinja: To je bio veoma srećan trenutak za mene, imala sam sreće i uhvatila sam dobar period u rumunskom savremenom pozorištu. Debitovala sam kao dramaturškinja 2006. godine, kada je bio aktivan DramAcum, izvanredna grupa u kojoj su bili mladi rumunski reditelji, Đianina Karbunariu, Radu Apostol, Andreea Valean, Aleksandru Berčanu i Ana Margineanu. U to vreme su uradili izvanredan posao volontiranja kako bi otkrili i promovisali nove glasove u drami. Tako su otkriveni Peka Štefan, Mihaela Mikhailov, Gabi Sandu, i mnogi drugi. Takmičenja koja su dramskim piscima dala šansu da im dela pročitaju profesionalci i, što je još važnije, da njihova dela budu postavljena. Bilo je to dobro vreme i za publiku jer joj je to pomoglo da se upozna sa novom vrstom teksta, mnogo hrabrijim tekstom, mnogo više povezanim sa svakodnevicom. Zahvaljujući ovom kontekstu, moji početni tekstovi su postavljeni u javnim pozorištima, Uz malu pomoć mojih prijatelja postavljen je u Narodnom pozorištu u Jašiju, Sado-Maso Blues Bar, o koji sam napisala u rezidenciji DramAcum, u sardanji sa Đianinom Karbunariuom postavljen je u pozorištu Teatrul Foarte Mic. Za razliku od trenutka kad sam debitovala, mislim da sada prolazimo kroz manje dobar period za nezavisno pozorište, uglavnom zbog smanjenja AFCN sredstava (Administracija Nacionalnog fonda za kulturu). Međutim, sada se postavljaju izvanredne predstave, ali mislim da nam ne bi škodilo malo opuštanja. „