„Delta Bukurešta”, novi film Eve Pervolović

Nedavno je u Rumuniji izašao novi film Eve Pervolović, rediteljke koja trenutno živi u Francuskoj. Dokumentarac Delta Bukurešta jeste priča o jednom prostoru koju oživljuju glasovi glumica Sandrine Boner i Ade Kondeesku. Početkom 18. veka u tom kraju je podignut jedan od najlepših manastira u istočnoj Evropi, manastir Vakarešti, koji je dolaskom komunista na vlast pretvoren u zatvor. Uprkos brojnim protestima kulturnih ličnosti tog vremena, po naređenju komunističkog predsednika Nikolaja Čaušeskua, zgrada je srušena 1986. godine. Nekoliko restauratora uspelo je da spase freske i ikone koje su krasile manastir. Nad vlasnicima zemljišta i kuća u tom kraju izvršena je ekspropriacija, a komunistički režim je započeo obimne hidrotehničke radove od kojih se na kraju odustalo. Kao rezultat saznanja o postojanju impresivnog broja vrsta ptica, od kojih su neke retke, i obimne fotografske dokumentacije, tim stručnjaka za zaštićena područja je 2012. godine preuzeo misiju osnivanja parka prirode.

Trenutno je park prirode Vakarešti jedna od turističkih atrakcija u Rumuniji, zahvaljujući ekosistemu koji je formiran i razvijen u neposrednoj blizini centra glavnog grada. Dokumentarac Delta Bukurešta premijerno je prikazan u Rumuniji na TIFF-u (Transilvania International Film Festival, Kluž-Napoka). U bioskope u Rumuniji ušao je krajem septembra, a na proleće sledeće godine premijerno će biti prikazan u Francuskoj. Razgovarali smo sa rediteljkom Evom Pervolović o ovom veoma ličnom memorijalističkom pristupu, zbog tapiserije koju je dobila od umetnice Lene Konstante, osuđene na 12 godina zatvora 1954. godine.

Eva Pervolović.

Sve je počelo od ove tapiserije Lene Konstante, porodične prijateljice, koja je šezdesetih godina prošlog veka bila zatočena u Vakareštiju i drugim zatvorima u Rumuniji. Ova tapiserija je za mene bila kao poziv iz prošlosti, pokrenula je moju potrebu da čitam više o istoriji ovih žena koje su bile zatvorene i da se dokumentujem o njihovoj priči.Takođe me je tapiserija zainteresovala i tako sam došla do knjige Lene Konstante Tiho bekstvo, i zahvaljujući ovoj knjizi otkrila sam da ima i drugih žena koje su bile zatvorene u Vakareštiju, a neke od njih su, začudo, pisale na francuskom i objavile svoje memoare u Francuskoj. Ali moramo zamisliti da su ove knjige napisane pre 1989. i da je francuski bio sigurniji jezik za ovu vrstu svedočanstava, inače opasnih za onoga ko ih je pisao. Pomenuću tu Adrijanu Kosmović, koja je napisala Au Commencement etait la fin (1951), knjigu koju je objavila izdavačka kuća Humanitas pod naslovom U početku beše kraj Crvena diktatura, u Bukureštu.
Iako napisana na rumunskom, knjiga se prvi put pojavila u Parizu, u prevodu Monike Lovinesku, sa kojom je Adrijana Kosmović takođe bila veoma bliska. Adrijana Kosmović je uspela da pobegne 60-ih godina u Francusku, za vreme represivnog režima Georgeja Georgiju-Deža, pre nego što je Čaušesku došao na vlast. Ni u Francuskoj tada nije bilo jednostavno, jer ne samo Francuzi, već i većina ljudi na Zapadu su imali dobro mišljenje o komunizmu i smatrali su fašistima one koji su drugačije mislili. Još važnija je bila pomoć Monike Lovinesku, poznate producentkinje na Radiju Europa Libera, koja je tih godina u Parizu podržavala Lenu Konstante. Osim knjiga Lene Konstante i Adrijane Kosmović, u dokumentarcu koristim i citate iz romana Le cachot des Marionettes – quinze ans de prison. Rumunija 1949-1964/ Zatvor marioneta – petnaest godina zatvora.

Ne postoji mesto gde se možeš sakriti u trenutku kada istorija dođe po tebe, kaže jednog trenutka narator dokumentarca Delta Bukurešta, fraze koja može biti i moto filma.

Dok se dokumentisala o ovoj temi, Eva Pervolović je rešila da akcenat bude na sećanjima zatvorenica.

Na kraju, tako je došlo do informacija i film se fokusira na svedočanstva žena, iako je zatvor Vakarešti imao i krilo gde su bili i zatvorenici. Izabrala sam da snimim film po sećanjima žena zatvorenica i zato što mi se čini da se njihov glas ni sada ne čuje dovoljno.Pričamo dosta o ratnim herojima ili herojima antikomunističke borbe, a jedva nešto znamo o ženama koje su takođe ogromno stradale, često bez razloga. Neke od njih su zatvorene samo zato što su bile u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, kao što je bio slučaj Lene Konstante, koja nije uopšte bila politički uključena. Mislila sam da je važno da sačuvamo ova svedočanstva žena koje su propatile i preživele, jer su to svedočanstva snažnih žena, boraca koje su uspele da prevaziđu teške trenutke i da osvetle istinu o sebi. Takav je bio i slučaj Lene Konstante čuvene zbog svojih zabeleženih svedočanstava, ali i zbog svojih likovnih radova, zbog tapiserije koju je stvorila. Zato film nosi u sebi nešto optimizma, pozitive, jer govori o ženama, o njihovoj snazi i moći opstanka, rekla bih da je ovo i lekcija o premošćavanju najtežih životnih trenutaka i o vrednovanju ovakvih iskustava.

Eva Pervolović je takođe rediteljka filma Marusija, kojim je debitovala u igranom filmu. Film, objavljen 2013. godine, nagrađen je brojnim međunarodnim priznanjima.