Klub kulture: Dokumentarni film „Dom“ / „My Home“

Predstavljen u dokumentarnom odeljku 42. izdanja filmskog festivala Sundance, film „Dom“ / „My Home“, debitantski dokumentarni film reditelja Radua Čorničuka, osvojio je Specijalnu nagradu žirija (World Cinema Documentary Special Jury Award for Cinematography), za „fluidnost i način upravljanja kamerom“. Sliku filma potpisuju Radu Čorničuk i Mirča Topoleanu. Film režisera Radua Čorničuka trebalo bi da otvori trinaesto izdanje festivala One World Romania, odložen zbog pandemije koronavirusa. Film Dom, My Home“ govori o porodici koja je 20 godina živela u pustinji delte Vakareštiti, sve dok mesto nije dobilo status zaštićenog područja – prirodnog parka Vakarešti – prvog urbanog prirodnog parka u Rumuniji. Četiri godine reditelj Radu Čorničuk pratio je veliku avanturu porodice Enake: od života u potpunom skladu sa prirodom, do izazovnog života u velikoj urbanoj džungli glavnog grada. Radu Čorničuk, specijalni reporter, jedan je od koosnivača Kuće novinara, autor je brojnih izveštaja za The Guardian, Al-Jazeera, News Channel 4, ZDF, i nagrađivan je nacionalnim i međunarodnim nagradama: Nagrada Superscrieri (Superscription 2014), Royal Television Society UK (2014), Amnesty International UK (2014) i Harold Wincott Award for Business Economic and (2016). Razgovarali smo sa Raduom Čorničukom o prelasku iz novinarstva na dokumentarni film: ,, Kod mene je prelaz bio nekako prirodan, u smislu da sam u reportažama koje sam radio za Dom novinara uvek gledao na značaj teme i dokumentarnog filma. I u slučaju filma ,,Dom, My Home’’ shvatio sam da nemam kako da ispričam priču samo pomoću ograničenih instrumenata reportaže. Bio je to trenutak kada sam pokušao da nađem načine da ispričam ovu priču, da je ispričam što bliže načinu na koji sam imao na umu. Za mene su ove četiri godine, koliko sam radio kao novinar, bile veoma dobra filmska škola, učestvovao sam u mnogim radionicam u Evropi gde sam upoznao profesionalce od kojih sam naučio mnoge stvari. Sve je nastalo iz potrebe da ovu priču ispričam na dublji i složeniji način nego što sam to mogao da učinim kroz reportažu’’.

Corina Sabău, 04.04.2020, 18:45

Predstavljen u dokumentarnom odeljku 42. izdanja filmskog festivala Sundance, film „Dom“ / „My Home“, debitantski dokumentarni film reditelja Radua Čorničuka, osvojio je Specijalnu nagradu žirija (World Cinema Documentary Special Jury Award for Cinematography), za „fluidnost i način upravljanja kamerom“. Sliku filma potpisuju Radu Čorničuk i Mirča Topoleanu. Film režisera Radua Čorničuka trebalo bi da otvori trinaesto izdanje festivala One World Romania, odložen zbog pandemije koronavirusa. Film Dom, My Home“ govori o porodici koja je 20 godina živela u pustinji delte Vakareštiti, sve dok mesto nije dobilo status zaštićenog područja – prirodnog parka Vakarešti – prvog urbanog prirodnog parka u Rumuniji. Četiri godine reditelj Radu Čorničuk pratio je veliku avanturu porodice Enake: od života u potpunom skladu sa prirodom, do izazovnog života u velikoj urbanoj džungli glavnog grada. Radu Čorničuk, specijalni reporter, jedan je od koosnivača Kuće novinara, autor je brojnih izveštaja za The Guardian, Al-Jazeera, News Channel 4, ZDF, i nagrađivan je nacionalnim i međunarodnim nagradama: Nagrada Superscrieri (Superscription 2014), Royal Television Society UK (2014), Amnesty International UK (2014) i Harold Wincott Award for Business Economic and (2016). Razgovarali smo sa Raduom Čorničukom o prelasku iz novinarstva na dokumentarni film: ,, Kod mene je prelaz bio nekako prirodan, u smislu da sam u reportažama koje sam radio za Dom novinara uvek gledao na značaj teme i dokumentarnog filma. I u slučaju filma ,,Dom, My Home’’ shvatio sam da nemam kako da ispričam priču samo pomoću ograničenih instrumenata reportaže. Bio je to trenutak kada sam pokušao da nađem načine da ispričam ovu priču, da je ispričam što bliže načinu na koji sam imao na umu. Za mene su ove četiri godine, koliko sam radio kao novinar, bile veoma dobra filmska škola, učestvovao sam u mnogim radionicam u Evropi gde sam upoznao profesionalce od kojih sam naučio mnoge stvari. Sve je nastalo iz potrebe da ovu priču ispričam na dublji i složeniji način nego što sam to mogao da učinim kroz reportažu’’.

„Dom, My Home“ bio je jedan od omiljenih filmova publike na Sundance2020, koji je naglasio emocionalne portrete najmlađih u porodici Enake i izazove sa kojima se susreću, u vremenu kada mnogo dece odrasta sa iPad-om kao redovnim delom svakodnevne zabave.“ pisala je publikacija SOUNDVENUE. Radu Čorničuk: „Mogao bih reći da je “ Dom, My Home“ film porodične drame. Film je priča ove porodice, koja se protezala tokom četiri godine kada sam sa njima snimio u delti Vakarešti, zatim, skoro dve godine snimao sam sa njima nakon što su se nastanili u gradu tokom procesa društvene integracije. To je dokumentarni film snimljen u saradnji sa koautorima Linom Vdovii i Mirčom Topoleanuom. Nijedan od nas nije imao iskustva u kinematografiji, ali uspeli smo da sarađujemo, u jednom trnutku nam se pridružio iskusni producent, s obzirom da smo novinari i imali smo pristup nekim kanalima preko kojih smo uvek komunicirali sa javnošću, a projekat je postao prilično vidljiv. Ali bio je i pokušaj jačanja društvenog projekta koji smo započeli i koji je predložio manje traumatičnu tranziciju dece i njihovih roditelja, napore koje je takođe podržala javnost. Zahvaljujući onima koji su nas podržali uspeo sam da napravim ovaj multimedijalni projekat. To je album koji su deca snimila u prvoj godini njihove tranzicije, kada sam dokumentovao period od napuštanja delte do kraja prve školske godine . Do tada, nikada ranije nisu bili u školi. „

Istovremeno, filmska ekipa razvila je i društveni projekat kome su dali svoj doprinos brojni stručnjaci i humanitarne organizacije. 11 članova porodice živeli su izolovano od društva: bez dokumenata, bez obrazovanja ili prava na zdravstvene usluge. Sada svih devetoro dece porodice Enake imaju izvode, idu u školu, redovno ih vide lekari, a odrasli imaju posao. Radu Čorničuk: Bilo je nekih veoma kontradiktornih stvari koje su me naterale da snimam ovaj film. Video sam da imaju prilično nesigurno socijalno stanje, ali ono što me je fasciniralo kod tih ljudi bio je osećaj pripadanja porodici i činjenica da je postoji briga za članove porodice, vladala briga za ostale. i nakon nekoliko godina provedenih u inostranstvu, nekih godina u kojima sam naporno radio, to sam više bio fasciniran tim ljudima. To me je povezalo sa ovom pričom, način na koji su ovi ljudi bili zajedno, način na koji su međusobno komunicirali, izvan njihovog nesigurnog materijalnog stanja. To nije bila novina za mene, ali bilo je nešto što sam zaboravio. Ja sam otišao od kuće vrlo rano i nekako sam zaboravio šta znači imati braću u blizini, imati roditelje koji se brinu o tebi. To me je nateralo da želim da napravim nešto više od jedne reportaže u ovoj priči. I nekako, ovaj film je doprineo da se manje plašim ljubavi i ranjivosti. „