Narodno pozorište ,,Radu Stanca“ iz Sibiua u sezoni 2014-2015

Postala je, na neki način tradicija za neka narodna pozorišta iz Rumunije, da početkom sezone, predstavljaju publici i jedan deo projekata za tekuću godinu, ali i neke projekte koji su u pripremi. To je početkom oktobra učinilo i Narodno pozorište ,,Radu Stanca iz Sibiua, koje je organizator čuvenog Međunarodnog pozorišnog festivala. Publika iz Sibia, ali i novinari i pozorišni kritičari iz cele zemlje mogli su da odgleaju prvih pet premijera, od najavljenih 14, za sezonu 2014-2015.

Luana Pleşea, 14.10.2014, 19:08

Postala je, na neki način tradicija za neka narodna pozorišta iz Rumunije, da početkom sezone, predstavljaju publici i jedan deo projekata za tekuću godinu, ali i neke projekte koji su u pripremi. To je početkom oktobra učinilo i Narodno pozorište ,,Radu Stanca iz Sibiua, koje je organizator čuvenog Međunarodnog pozorišnog festivala. Publika iz Sibia, ali i novinari i pozorišni kritičari iz cele zemlje mogli su da odgleaju prvih pet premijera, od najavljenih 14, za sezonu 2014-2015.

Mikrosezona u Sibiu počela je otvarnjem izložbe FOCUS TNRS pod geslom ,,Vizije revolta i tragedije, čiji su autori Sebastijan Marković i Dragoš Dumitru. Dvojica mladih fotografa napravili su pregled svih pet novih predstava koje su predstavljene ove jeseni. Sebastijan Markovic: ,,Za izložbu sam koristio 30 slika, po šest slika za svaku predstavu. Iložili smo na panojima koji pripadaju Asocijaciji Gokus Sibiu. Reč je o 6 reprezentativnih slika na osnovu kojih se može stvoriti slika o predstavi. Sa moje tačke gledišta kada slikamo neku predstavu, potrebno je prethodno da odgledamo predstavu, da je shvatimo, da je osetimo. Zbog toga je pozorišna fotografija meni omiljena fotografija. Za mene je izazov da u toku jednog sata osećam, vizualizujem i da i slikam. Predstave su veoma dobre: veoma vizuelne, veoma obojene, veoma dinamične, i pružaju nam na tacni neke izuzetne fotografije.

Seriju premijera otvorila je predstava Marat/Sade”, luksemburškog reditelja Čarlsa Milera, po komadu Petera Weissa ,, Mučenje i ubijstvo Žana-Pola Marata, u izvođenju pozorišne grupe bolnice iz Šarentona pod rukovodstvom gospodina de Sada’’. Poznati britanski reditelj Piter Bruk, preuzeo je komad koji je napisan 1963, i postavio ga 1964. u Londonu, a 1965. na Brodveju, a 1966. je po ovom komadu snimio film. Nakon postavljenja ovih produkcija, Piter Weiss je 1966. osvojio nagradu Tony za najbolji postavljeni komad za tu godinu, a Piter Bruk nagradu kao najbolji reditelj. Ukratko priča glasi ovako: zatvoren u neuropsijhijatrijskoj bolnici Šarenton, Markiz de Sad postavlja komad o poslednjim satima iz života Žana — Pola Marata, jednom od njardaiklanijih pisaca i političara Francuske revolucije, zajedno sa pacijentima koji se nalaze u toj bolnici. Čarls Miler smatra da je tekst veoma aktualan:,,Najznačajnije je to što dijalog, replike između Sada I Marata, sadrži dva oprečna mišljenja kada je reč o traženju smisla života. Tako kako vide svet danas, obojica treba da pogreše. Na neki način, poruka je da je ljudima veoma teško da organizuju sopstveni život, ako gledamo situaciju na međunarodnom planu. Koneksije teksta, i pored toga što datiraju iz 60-tih godina, po mom mišljnju, i danas su veoma aktuelne. Imamo revoluciju u Egiptu, Tunisu, Siriji, situacija u Ukrajini je dramatična, još uvek imamo veliki broj nezaposlenih u Zapadnoj Evropi, postoje problemi kada je reč o migraciji… Moje mišljenje o svim ovim stvarima jeste da možemo videti, ako gledamo kroz istoriju da, nijedna revolucija nije uspela. Francuzi kažu: ,,La revolution mange ses propres enfants/ Revolucija jede sopstvenu decu’’. To se dešava zbog prirode ljudskog bića. Možeš razumeti zašto je došlo do Francuske Revolucije, možeš razumeti zašto je izbila oktobarska revolucija 1917, u Rusiji… savršeno razumem da su se ljudi podigli i rekli da ne žele više da žive tako, ali ono što je došlo posle, do kraja je bilo diktatura. I nisu nam potebni diktatori’’.

Sekcija na nemačkom jeziku Narodnog pozorišta ,,Radu Stanka’’ igrala je premjerno predsatvu Petera Shaffera ,,Amadeus’’, u režiji Gavrila Pinte. Komad ide Mocartovim tragom, čiji je kraj bio pun misterije, imajući u vidu da je kompozitor Antonio Salijeri, koji je u početku smatran najznačajnijim kompozitorom na austrijskom kraljevskom dvoru, bio veoma ljubomoran. Gavrila Pinteu je manje interesovala misterija: ,,Nije me interesovala direktno, ali činjneica da je umetnik ponekad žrtva političkih, ekonomskih ograničenja — kao što smo i danas ograničeni, ne toliko ideološki, koliko smo ograničeni ekonomski je dobro poznato i inerentno za ovu temu. Mocart se suočavao sa mizerijom, siromaštvom, sa neupučenošću onih koji bi trebalo da ga finansijski i socijalno podržavaju. Ne može se govoriti o uslovima umetnika a da ne govorimo o društvenoj, političkoj komponenti, kao što se ne može ignorisati estetska komponenta. Mocart je uvek bio za nekoliko koraka ispred svojih savremenika. Interesuje me to što se radi o umetnikovim uslovima, o veoma dramatičnom dijalogu između nadarenog i osrednjeg umetnika, između Mocarta i Salijerija. Radi se o radostima i mukama stvaralačkog čina kod Mocarta, a sa druge strane imamo izuzetno veliku Salijerijevu zavidnost — u komadu je jedini koji je u potpunosti mogao da razume i da mrzi Mocartovu muziku’’.

Usledili su zatim komadi: ,,Lekcija, Ežena Joneska u režiji Mihaja Maniucija — jedan voema snažan politički tekst o manipulisanju, zavođenju, grozotama, ,,Zašto Hekuba?, Mateja Višnjeka u režiji Anke Bradu – moderna tragedija o Hekubi, kraljici Troje i ,,Edip u režiji Silvija Purkaretea po originalnom scenariju koji je napisao na osnovu Sofoklovog ,,Kralja Edipa i ,,Edipa na Kolonu. Predstava ,,Edip odigrana je ove godine na Međunarodnom pozorišnom festivalu u Sibiu, i pozvana je i na Nacionalnom Festivalu Pozorišta 2014, a od aprila 2015., predstava ,,Edip ća započeti turneju u Japanu, u Tokiju.