Kako komunicirati sa empatijom? (26.09.2023)

Ne sluša me! Ne čuje me! Ne razume! Ili čak: nikada ne radi ono što mu kažem! To su formule koje stalno čujemo u toku rasprava. Ali postavljamo li sebi pitanje da možda svaki od nas ima različite potrebe, ali i različite načine da ih ostvare?

Ana-Maria Cononovici, 26.09.2023, 18:30

Oktavija Udresku i Decebal Popesku su posrednici u nenasilnoj komunikaciji od 2020. godine, otkako su počeli da drže radionice s namerom da stvore zajednicu ljudi sposobnih da govore na povezujući i autentičan način. Pitali smo Decebala zašto drži ove radionice nenasilne komunikacije:

Postoji nekoliko razloga: jedan od njih je moje uverenje da je to šansa da mi, kao ljudi, možemo živeti sretnijim i ispunjenijim životom. Učili su nas – i nije ničija krivica – da u razgovoru koristimo pojmove tipa: ja sam u pravu, a ti grešiš“, ovako je dobro, a ovako je loše“. Pa, ono što sam otkrio, kroz naše radionice nenasilne komunikacije je da možda stvari vidimo drugačije i uz malo dobre volje mogli bi pronaći način na koji se ispunjavaju i moje potrebe za rastom i razvojem, ali i vaše potrebe. Za mene je to fantastično!

Oktavija nam je ispričala kako bi reagovali oni koji su dolazili na radionice kada bi shvatili da svi mi imamo različite strategije da ispunimo svoje potrebe:

Ljudi bi se vraćali i govorili nam: Počeo sam da slušam! Nisam mogao da slušam, to što je druga osoba govorila mi je izgledalo glupo, ali sada ćutim. I bar slušam. I saznao sam neke zanimljive stvari“. Svi mi počinjemo od ideje, da smo mi najpametniji i ne kažemo: da vidim šta drugi kaže, kakav je njegov svet? Bili bismo iznenađeni. Možda su i njihove ideje zanimljive, možda u stvari želimo isto, imamo iste namere, ali ih sprovodimo drugačije. Svako ima drugačiji način ispunjavanja ovih strategija. Fascinantno! Za mene je ljudska priroda fascinantna i ova svesna komunikacija donosi spas za razumevanje samog sebe. Ali šta ja želim? Pošto imam decu, gledam ih i pokušavam da se setim kako sam ja reagovala kao dete, šta sam tada radila, šta sam radila posebno u adolescenciji. Šta sam ja radila? Kako sam se ponašala? Jesam li vikala na svoju majku? Jesam li ikada zalupila vratima? Naravno da jesam! Ali zašto li sam ja radila sve te stvari?

Oktavija nam je priznala da je ove tehnike pre svega primenjivala kod kuće, sa svojim devojkama, doživljavajući ta iskustva kao izazov. I kakav je bio rezultat?

Imam mnogo bolji odnos sa sobom i svojom porodicom i pokazujem mnogo više razumevanja prema njima kada kažu ne. Razgovaram sa ćerkom, koja je sad odrasla osoba, ima 20 godina, a treba mi njena pomoć da stavim veš na sušenje, naprimer. I pregovaram sa njom i kažem trebalo mi pomoć, a i ona zna principe i kaže bila si malo pasivno-agresivna kada si to rekla i pokušala si da me nateraš da se osećam krivom. A ja kažem: Pogrešila sam, šta bi htela da uradim?“ A ona kaže: Volela bih da mi unapred kažeš kada ti treba moja pomoć i da me ne teraš da to uradim u tom trenutku!. Tako da joj ja kažem: Danas nameravam da perem veš, pa trebaće mi tvoja pomoć da ga okačiš u narednih sat vremena. Šokirana sam, ali to funkcioniše! Ali, sve dok bih vršila pritisak – sada mi trebaš – ono što sam želela ne bi se desilo. Sada kada sam spremna da mi se odgovori ne i pitam kada bi tebi odgovaralo da uradiš te stvari?, stvari se dešavaju. Jer je to, u stvari, ljudska potreba da doprinesemo, koju svi mi imamo, ali želimo slobodu izbora: kada i kako da doprinesemo.

Takođe od Oktavije smo doznali da kroz samo-empatiju možemo lakše prihvatiti ne kao odgovor:

Morala sam da prihvatim koliko mi je teško da mi se odgovori sa ne i da razmislim šta bih mogla da uradim da bih se osećala malo bolje. Odnosno da se fizički bolje osećam, jer kada mi se odgovara sa ne, pogotovo u porodici, zabole me srce i stomak mi se stegne, i kažem sebi: ne voli me. A onda kažem sebi čekaj, ne radi se ovde o ljubavi, već je bitno, za nju ili za njega, da prvo uradi nešto drugo. I mogu to da prihvatim. Pa kažem sebi: daj da pogledam cveće, da nacrtam nešto, da uradim nešto što će mi doneti malo utehe i malo olakšanja!

Što se tiče učesnika na radionicama, Decebal Popesku nam je rekao:

Voleli bismo da imamo veću i rodno izbalansiranu publiku, jer je većina učesnika koje smo imali na našim radionicama ženskog roda, jer su žene te koje su zabrinute za bolji odnos, pogotovo sa samom sobom. Ali posebno je bilo zadovoljstvo imati brojne učesnike posebno roditelje, i mame i tate, roditelje tinejdžera. I, kao i uvek, trudimo se da obezbedimo prostor gde da se čuju svi glasovi. Bilo je divno iskustvo kada sam svakom od učesnika dao dva-tri minuta da kaže zašto je došao na ovu radionicu. I na kraju sam ih pitao kako je to da te slušaju bez prekida dva-tri minuta? A reakcija je bila: hoćeš da kažeš da bi isto mi trebali da radimo sa našom decom?

Ovo je neophodno iskustvo za sve, jer svi želimo da komuniciramo, i to bez starosnih ograničenja, uz napomenu da, kako bi bile efikasne za predadolescentnu decu, radionice nenasilne komunikacije trebalo bi da se rade u tandemu, kako roditelji tako i deca.