Škola za bake i deke (01.03.2022)

Škola za bake i deke

Ana-Maria Cononovici, 01.03.2022, 18:30

Škola za bake i deke

Odgajana u selu Đoađu de sus, u okrugu Alba, u zajednici u kojoj se poštovala tradicija, gde se svet okupljao uveče na prelo gde se šilo, tkalo, učilo narodne igre i pesme, Marijana Mereu danas promoviše lokalnu tradiciju. Usledila su učešća na sajmovima turizma, izložbama i tematskim konferencijama. Postavši vlasnica impresivne etnografske izložbe, Marijana Mereu je organizovala Školu za bake i deke“, namenjenu podučavanju zainteresovanih zanatu predenja, tkanja, šivenja ili uzgoja i obrade konoplje, kao i proizvodnji gotovih proizvoda.

Marijana Mereu je svoju kuću pretvorila u školu za bake i deke, odnosno u mesto gde namerava da prenese svoje veštine:

Od kad znam za sebe trudila sam se da očuvam i održim narodnu nošnju, od malena ništa nisam bacala od starih stvari koje smo imali u kući: razboj za tkanje je oduvek bio u našoj kući, moja baka i majka su uvek radile na njemu te sam i ja zavolela šivenje, tkanje, predenje. Volim to, i samo bih to radila po ceo dan. Ne bih radila ništa drugo da imam izbora, samo bih šila, tkala, prela i želim da što više ljudi, ili što više dece, ili bilo ko, jer ne postoji starosna granica, da bude zainteresovan da to nauči. I ja sam se trudila i ovde u selu, organizovala prela i radionice.

Marijana Mereu sa žaljenjem konstatuje da stranci u većoj meri cene našu tradiciju:

Prošle godine je došla porodica iz Francuske i pokazala sam im kako se radi na razboju, kako se tka, račva, prede, a otišli ​​su u Maramureš da kose travu. Platili su da odu i nauče da kose travu. Gde smo sve stigli! A malo mladih još zna da kosi, jer smo se automatizovali. Mladi bi možda i kosili, ako bi bili plaćeni, jer moraju od nečega da žive.

Marijana nam je strastveno govorila o tome kako uzgaja konoplju, i tka i prede, i želi da nauči druge, da očuva tradiciju koja je postala deo istorije. Tako od niti konoplje ona plete peškire i narodnu nošnju:

Ovo je sedma godina otkako uzgajam konoplju. Tako smo počeli sa zanatom uzgajanja konoplje u Sinovima sela“ – žena koje više nema, imala je konoplju na tavanu i tako sam ja počela da uzgajam. A to zahteva puno rada: teško je dobiti dozvolu, taman pomisliš da su stvari jasne, pojavljuje se nešto drugo. I teško se obrađuje: stavlja se na sušenje, vezuje u male snopove, suši se stojećke, a onda ide na topljenje. Prekriva se kamenjem da bi bila pod vodom i za nedelju dana, kada se vlakno počne odvajati od drveta, znači da je otopljena. Vadi se, ispere i ponovo se stavi na sušenje. Lepo izbeli i tada počinje proces čišćenja konoplje od drvenastih delova, češljanja, predenja i tkanja. Jednostavno je, ali je proces dug i mukotrpan, no ipak lep. Da vidiš kako nešto izađe iz tvojih ruku, iz biljke da izađe narodna košulja! Iskreno vam kažem, ne radim to zbog novca, jer mi je stvarno stalo do njih, međutim niko ne ceni rad. I onda, radije nego da budem razočarana što se moj rad nedovoljno ceni, odustanem, radije neću uraditi. Podeliću kao poklon, ali drugačije ne!

Još jedno žaljenje Marijane Mereu je činjenica da, stavljeni na prodaju, proizvodi koje prave žene i devojke, koje su naučile da rade i dalje prenose tradiciju, nisu cenjene po pravoj vrednosti:

Ako za vunene čarape, tražite 50 leja, ili 10 evra, za par vunenih čarapa sa nitima konoplje, kažu da je to skupo. Ali par čarapa se ne pravi za jedan dan! I leti možeš nositi takve vunene čarape a da se ne znojiš, vuna koju, ako je isečeš, izgleda kao makarona, prazna je iznutra, a konoplja isto. Leti hladi, zimi greje.

A pošto radi sa konopljom, Marijana Mereu je inicijator proslave Dan konoplje“, koja je prošlog leta doživela svoje 4. izdanje, manifestacija na kojoj su učestvovali i turisti. Znatiželjnici su otkrili put konoplje od setve do dobijanja tekstilnog vlakna od kojeg se izrađuju odeća, peškiri i narodne nošnje, u vreme kada je svako domaćinstvo gajilo i obrađivalo konoplju. Naša sagovornica se nada većoj podršci narodnim tradicijama:

Ja se i dalje nadam da će se vlasti probuditi, da će ljudi koji se bave ovim zanatom biti plaćeni, kao i oni koji uče zanat. Koliko ja znam u drugim zemljama plaćeni su i stari i mladi, i oni koji znaju i oni koji uče, tako se motiviše čovek da radi, da nastavi i prenosi tradiciju. Da ih nije sramota što su seljaci, da se ne stide što su Rumuni, da ne zaborave svoj jezik, narodnu nošnju, jer kako se kaže – kultura naroda mora se nositi po svetu kao praznično odelo! Šta je praznično odelo? Narodna nošnja! Ohrabrujem sve da bar pokušaju, da drže vreteno u ruci, da vide kako izgleda ovca. Jer ako ti ne znaš to da radiš, nećeš to znati ni da ceniš. Ako znaš da ga sam napraviš, znaćeš i da ga ceniš.

Verujući u turistički potencijal ovog kraja, u njegove ljude talentovane u raznim oblastima, Marijana Mereu i ljudi okupljeni oko njenog udruženja žele da Đoađu de sus bude što prisutniji na turističkoj i kulturnoj mapi okruga.